Pre nešto više od deset godina Stiven Hoking je (u knjizi The Grand Design, 2010) proglasio „smrt filozofije”, tvrdeći kako filozofija više ne može da održi korak sa naukama, dok je Danijel Denet upozoravao da se filozofija pretvorila u samodovoljnu, zatvorenu igru među stručnjacima koja više ne dodiruje ozbiljna pitanja života i konkretnu egzistenciju čoveka. Iako filozofi uglavnom odbacuju ove optužbe, upravo one otvaraju neugodna, ali važna pitanja: šta se zapravo dogodilo sa filozofijom, gde je nestala njena snaga i kome je uopšte još potrebna? Možda filozofija nije mrtva, ali jeste u nekoj vrsti kome, u stanju između života i smrti, u kojem potreba za filozofijom nesumnjivo postoji, ali je pitanje koliko na tu potrebu sadašnja filozofija uspeva da odgovori.
Da bismo razumeli ovaj problem, moramo se vratiti samom izvoru i početku filozofske misli i delatnosti. Filozofija je kroz istoriju bila mnogo više od teorije ili akademske discipline. U antičkoj Grčkoj ona je bila pro-življeno mišljenje, način života, vežba duše, duha i uma. Sokrat je vodio dijaloge na agori, a ne u kabinetima; stoici su razvili celokupnu etiku svakodnevne prakse; dok je kod Platona filozofija istovremeno i teorijsko promišljanje i put samoprevazilaženja. Kasnije, sa usponom univerziteta, specijalizacije i modernih naučnih metoda, filozofija se sve više povlačila iz života i ulazila u prostor akademske teorije. Postala je stroga nauka, intelektualna disciplina, a sve manje umeće življenja. I dok je taj razvoj doneo izuzetnu preciznost tehnike, on je istovremeno udaljio filozofiju od sveta u kojem je nastala, sveta života, vitalnih pitanja, brige, zajedničkog razgovora o suštinskim pitanjima egzistencije.
Ovaj istorijski pomak danas kulminira krizom savremene filozofije. Dominantna forma filozofskog rada postala je analitička filozofija: suva, tehnička, ezoterična, često hermetički zatvorena u krug profesionalaca koji raspravljaju o minijaturnim problemima bez dodira sa realnim životom čoveka. Univerziteti, instituti i fondovi najveći deo finansiranja usmeravaju upravo ka tom pristupu, jer takav tip mišljenja najbolje odgovara sistemu koji počiva na profitu, (instrumentalnoj) racionalizaciji i neutralizaciji kritičkog i kreativnog glasa. Filozofija se tako pretvara u asocijalnu disciplinu, u samodovoljnu zajednicu stručnjaka koja sve teže komunicira sa svetom. U tom smislu, „smrt filozofije” koju pominje Hoking nije smrt misli, već smrt njenog društvenog uticaja. Filozofija je izgnana iz javnog prostora, ali jednim delom to izgnanstvo je i samoskrivljeno: zaboravila je da je nastala kao dijalog, a ne kao hermetički rad.
Ako želimo da govorimo o obnovi filozofije, onda je jasno da se ona ne može dogoditi na istom mestu na kome je nastala kriza. Savremeni svet više ne daje filozofiji centralnu ulogu; ona neće ponovo postati majka nauka u tradicionalnom smislu. Ali ona svakako može pronaći novi prostor i nove oblike izraza. Taj prostor, paradoksalno, nalazi se upravo tamo gde se mnogima čini najmanje dostojnim – u popularnoj kulturi. Filmovi, romani, serije, grafičke priče, video-igre, pa čak i internet mimovi, danas su glavni nosioci kulturalnog narativa, a svaki narativ već u sebi nosi neku implicitnu filozofiju: predstavu o dobru i zlu, identitetu, pravdi, slobodi, smislu, moći, sudbini, istini. Popularna kultura nije i ne mora biti samo površna zabava, već i polje borbe za značenje, smislotvorni prostor u kojem se svakodnevno proizvodi i raspoređuje simbolička moć svakodnevnog praksisa. U njoj se krije mogućnost subverzije, otpora, reinterpretacije i stvaranja novih načina mišljenja. Zato nije slučajno što su mnogi savremeni filozofi počeli da koriste film ili književnost kao način da prošire filozofski horizont, a izdavačke kuće širom sveta razvile čitave edicije koje spajaju popularnu kulturu sa filozofijom. Na primer, Open Court serijal „Popular Culture and Philosophy”, pokrenut 1999. godine, uz naslove poput Seinfeld and Philosophy, The Sopranos and Philosophy i Harry Potter and Philosophy. Ove knjige zasnivaju se na uverenju da popularni narativi već nose filozofski potencijal.
Ovaj proces otvara pitanje: može li se filozofija obnoviti tako što će prihvatiti popularne forme kao legitimni medij svog izraza? Ako filozofija želi ponovo da dopre do šire zajednice, onda mora da pronađe jezik koji zajednica razume. To ne znači vulgarizaciju mišljenja, već povratak njegovoj univerzalnosti. Kao što se Platon služio mitovima, a Žižek savremnim filmovima, tako i danas filozofija može kroz popularne narative da otvori pitanja koja su ljudima bliska i relevantna.
Još jedan oblik preporoda jeste filozofska praksa, povratak filozofije čoveku, svakodnevici, životnim, moralnim i egzistencijalnim dilemama. Filozofska praksa pokazuje da filozofija ima egzistencijalnu vrednost: pomaže čoveku da razume smisao svog života, svoje identitetske krize, moralne izbore, sopstvene pojmove i granice. U svetu koji je prepun informacija, a siromašan značenjem, filozofska praksa vraća čoveku sposobnost jasnog mišljenja, kritičkog uvida i vrednosne orijentacije. Ona ne zamenjuje terapiju, ali govori jezikom koji terapija ne govori: jezikom smisla, koncepta, samorazumevanja.
Kada sve ovo sagledamo, postaje jasno da filozofija nije mrtva. Ona je, zapravo, besmrtna. Barem onoliko koliko je besmrtan i duh čoveka. Mrtva je samo jedna njena verzija, ona zatvorena, birokratizovana i kvazi-akademska. Filozofija kao ljudska potreba, kao kritička svest, kao pitanje koje ne da mira, kao čuđenje pred svetom, ne može umreti. Njena obnova počinje onda kada se ponovo usudi da govori jezikom ljudi, da se useli u njihove priče, njihove strahove, njihove pobune, njihove nade. Filozofija živi onoliko koliko živi želja da razumemo sebe i svet u kojem postojimo. Sve ostalo su dijagnostički nesporazumi: filozofija nije mrtva, samo čeka da je ponovo probudimo.
