Albert Elis je započeo revoluciju u psihoterapiji uvodeći u svet jedan oblik terapije zasnovan na duboko korisnom uvidu antičkog stoičkog filozofa Epikteta. Taj uvid glasi: nisu događaji ti koji nas uznemiravaju, već način na koji te događaje tumačimo i o njima razmišljamo je ono što nam pravi probleme. Drugim rečima, mi sami sebe uznemiravamo, ne uznemiravaju nas događaji. Ovo je temelj svih oblika kognitivno-bihevioralne terapije (KBT), a naročito originalnog pristupa koji je razvio Albert Elis – racionalno-emotivno bihevioralne terapije (REBT).

Dugi niz godina sarađivao sam sa dr Elisom. Bio sam jedan od njegovih „uvek dostupnih filozofa“. Pregledao sam neka njegova dela kada mu je bila potrebna filozofska perspektiva, a on je uvek bio tu za mene kada sam želeo njegovo stručno mišljenje ili podršku. Neposredno pre njegove smrti 2007. godine, obećao sam mu da ću nastaviti da posvećujem svoj život razvoju REBT-a, obogaćujući ga dodatnim, korisnim filozofskim uvidima preuzetim od velikih filozofa.

Na toj osnovi nastala je terapija zasnovana na logici (prim prev. logic-based therapy – LBT), izrazito filozofski oblik REBT-a i vodeći pravac filozofskog savetovanja, koji sam počeo da razvijam sredinom osamdesetih godina. LBT dodaje logičku preciznost i dimenziju ideji da nismo uznemireni samim događajima u svojim životima, već da zapravo sami sebe onespokojavamo. Prema ovom pristupu, mi sami sebe dovodimo u stanje patnje konstruisanjem „praktičkih silogizama“ koji određuju sopstvenu nesreću. Ovaj oblik rezonovanja, koji je prvi analizirao Aristotel, ne govori samo šta je istinito, već nam govori kako treba da se osećamo ili ponašamo.

Na primer, sledeće rezonovanje predstavlja jedan praktički silogizam:

Ako su me prijatelji odbacili, onda sam ja bezvredna (odbačena) osoba.
Prijatelji su me odbacili.
Dakle, ja sam bezvredna osoba.

Kao što vidimo, na osnovu ove dve premise zaključujemo sopstvenu bezvrednost („ja sam bezvredna, odbačena osoba“), pa se shodno tome i osećamo bezvredno, što nas može navesti da se i ponašamo bezvredno: „Kakav je smisao pokušavati, ionako nikoga nije briga!“

Preciznije rečeno, proces terapije zasnovane na logici sastoji se od šest koraka, koji se mogu sažeto prikazati ovako:

Šest koraka LBT-a

 1. Formulisati emocionalno rezonovanje (praktički silogizam) kojim sebi stvarate samoporažavajuća osećanja i ponašanja;

 2. Identifikovati tzv. kardinalne zablude u premisama – to jest neke od 11 tipičnih grešaka u mišljenju koje LBT prepoznaje, a koje imaju snažan potencijal da naruše personalne i/ili interpersonalne odnose.

 3. Pobiti prepoznatu zabludu tako što će te dokazati da je zaista iracionalna;

 4. Prepoznati vodeću vrlinu ili ideal koji može da neutrališe tu zabludu i usmeri vas ka boljem životu;

 5. Usvojiti filozofiju i pogled na svet koji podstiču tu vrlinu;

 6. Napraviti konkretan plan delovanja kako bi se ta filozofija primenjivala u svakodnevnom životu.

Da bismo artikulisali svoje emocionalno rezonovanje (korak 1), odnosno praktički silogizam, potrebno je da postaviti dva osnovna pitanja. Prvo: zbog čega smo uznemireni? Drugo: kako to procenjujemo ili vrednujemo? Kada smo uznemireni, uvek smo uznemireni zbog nečega – to „nešto“ predstavlja naš emocionalni objekat. U ovom primeru, uznemireno smo zato što su nas prijatelji odbacili i to je naš emocionalni objekat.

Međutim, ne bismo bili uznemireni da taj događaju nismo negativno procenili. Zato se drugo pitanje odnosi na našu procenu emocionalnog objekta ili nekog njegovog aspekta, na primer: „naši prijatelji su loši ljudi“, „biti odbačen je užasno“, „mi smo bezvredni“. Primećujemo da ovakve evaluacije gotovo uvek sadrže snažan negativan jezik. Kada je emocija negativna, procena će najčešće biti izražena u snažnim, apsolutnim terminima. U ovom slučaju, govorimo sebi da smo bezvredni. Takođe primećujemo da smo istom emocionalnom objektu mogli dati i drugačiju procenu – na primer, mogli smo reći da su naši prijatelji nepravedni, pa bismo tada bili ljuti na njih, a ne na sebe.

Kada prepoznamo emocionalni objekat i procenu, imamo dovoljno informacija da formulišemo praktički silogizam. Sledeći šablon nam u tome može pomoći:

Prva premisa: Ako [upišemo emocionalni objekat], onda [upišemo procenu]
Druga premisa: [upišemo emocionalni objekat]
Zaključak: Dakle, [upišemo procenu]

Ako ovaj šablon primenimo na naš primer, dobijamo:

Prva premisa: Ako su nas prijatelji odbacili, onda smo mi bezvredne osobe.
Druga premisa: Prijatelji su nas odbacili.
Zaključak: Dakle, mi smo bezvredne osobe.

Ovaj praktički silogizam predstavlja naše emocionalno rezonovanje – kognitivni mehanizam koji pokreće našu snažnu negativnu emociju prema sebi.

Sada smo spremni za drugi korak: prepoznavanje zabluda u premisama. U ovom slučaju, prva premisa („Ako su nas prijatelji odbacili, onda smo mi bezvredne osobe“) sadrži zabludu samoponištavanja, jednu od 11 kardinalnih zabluda u LBT-u. Kada bi sopstvena vrednost zavisila od tuđeg prihvatanja, svi bismo bili bezvredni, što je očigledno apsurdno. Zbog toga se ova zabluda može jasno osporiti (korak 3). Osporavanje nam omogućava da sami sebi pokažemo da u toj ideji postoji nešto iracionalno. Svaka zabluda ima bar jedno jasno pobijanje, a najčešće i više njih.

Zablude obično dovode do apsurdnih, protivrečnih ili nepoželjnih posledica ili su jednostavno činjenično netačne. Na primer, zašto je zabluda slediti masu, odnosno raditi nešto samo zato što to svi drugi rade? Zato što, kada bi svi to činili, niko ne bi znao šta zapravo radi. Otuda i izreka: ako svi skaču sa Bruklinskog mosta, da li to znači da i mi treba da skočimo? Još jedan primer je zahtev za savršenstvom – to je zabluda zato što ne postoji ništa što je zaista savršeno, a i zato što bi savršen svet bio duboko dosadan, bez prostora za napredak, otkrića i prevazilaženje izazova. Kako je Vilijam Džejms rekao: „Sloboda u savršenom svetu mogla bi značiti samo slobodu da budemo gori.“

Kada jednom jasno osporimo svoju zabludu, spremni smo da identifikujemo svoju vodeću vrlinu (korak 4). To je vrlina koja se suprotstavlja našoj zabludi i usmerava nas ka zdravijem načinu života. Ona nam daje racionalni cilj koji nas odvaja od samoporažavajućih ideja i vodi ka ispunjenijem životu. Prema LBT-u, vrlina koja se suprotstavlja samoponištavanju jeste samopoštovanje. Ako imamo sklonost da sebe obezvređujemo, naš cilj treba da bude razvoj samopoštovanja. U LBT-u je svaka kardinalna zabluda sistematski povezana sa odgovarajućom vodećom vrlinom koja je neutralizuje.

Kada identifikujemo svoju vodeću vrlinu, sledeći korak je pronalaženje filozofije koja će je podsticati (korak 5). U ovom primeru, pitamo se koje filozofske ideje mogu doprineti razvoju samopoštovanja.

LBT u ovom procesu polazi od našeg ličnog sistema verovanja. Ako smo religiozni, možemo se osloniti na religijsku filozofiju koja podstiče samopoštovanje. Sveti Toma Akvinski, na primer, tvrdi da kao bića stvorena po Božjem liku učestvujemo u božanskoj svetlosti razuma, što nam daje urođenu vrednost. Ako smo ateisti ili agnostici, egzistencijalizam Žan-Pol Sartra može nam biti bliži – on nas podseća da nismo ni mahovina ni karfiol, već svesna, slobodna i odgovorna bića koja kroz svoje postupke postaju ono što jesu. Kao takva bića, imamo mogućnost da kroz svoje delanje definišemo sebe i time odredimo sopstveno dostojanstvo. Imanuel Kant dodatno naglašava da nismo puki predmeti čija vrednost zavisi od tuđih želja, već racionalna i samoodređujuća bića koja imaju vrednost nezavisno od toga da li nas drugi prihvataju ili odobravaju.

Postoji bezbroj filozofskih pravaca iz kojih možemo crpeti ideje za razvoj filozofije samopoštovanja. LBT terapeut je upoznat sa mnogima od njih i može nam pomoći da pronađemo onaj koji nam najviše odgovara ili da nam preporuči filozofsku literaturu kao vid biblioterapije. Samopomoć je takođe moguća (videti, na primer, knjigu Nova racionalna terapija, koja nudi više filozofskih pristupa za svaku vodeću vrlinu u LBT-u).

Kada pronađemo filozofiju koja nam odgovara, spremni smo da pređemo na delanje (korak 6). Ako se, na primer, opredelimo za Kanta, naš zadatak je da živimo u skladu sa njegovim načelima, čak i kada se i dalje osećamo bezvredno. To znači da sebi postavljamo konkretne smernice ponašanja koje potvrđuju naše dostojanstvo kao racionalnih i samoodređujućih bića, umesto da dopuštamo da nas vodi iracionalna zabluda kao da smo puki objekti. Umesto da subotnje veče provedemo kod kuće prepušteni mislima „nemamo prijatelje“, možemo se srediti i izaći među ljude. LBT naglašava značaj jačanja „mišića volje“. Kao i svaki mišić, i volja jača vežbanjem. Samoponištavanje je ne jača; ali delanje u skladu sa sopstvenim dostojanstvom je jača. Tako filozofiju ne samo da izgovaramo, već je i živimo. Kontinuirana primena filozofije možda nas neće učiniti savršenima, ali će gotovo sigurno unaprediti kvalitet našeg života.

Na taj način, terapija zasnovana na logici pomaže nam da živimo srećnije uz pomoć logičke analize i primenjene filozofije, upravo onako kako filozofsko savetovanje i treba da funkcioniše.

Autor: Elliot D. Cohen, Ph.D.

Tekst preuzet sa: Psychology Today

Prevod za Filocentar Blog: Nikola Ačanski