Slušanje je aktivnost u kojoj ljudi tokom jednog dana provode najviše vremena, iako joj paradoksalno posvećuju najmanje pažnje. Istraživanja pokazuju da odrasli u proseku oko 70% svog budnog vremena provode u komunikaciji: kroz pisanje, čitanje, slušanje i govorenje. Od tog vremena, čak 42% otpada na slušanje, 32% na govorenje, 15% na čitanje, a svega 11% na pisanje. Ovi podaci jasno ukazuju na to da je slušanje dominantna komunikacijska aktivnost, ali ne govore ništa o njegovom kvalitetu.
Slušanje nije samo najzastupljenija aktivnost u međuljudskim odnosima; ono je i temeljna veština ličnog razvoja. U najranijim stadijumima života slušanje prethodi svim ostalim oblicima komunikacije. Dete mora da nauči da sluša pre nego što nauči da govori, da govori pre nego što nauči da čita, i da čita pre nego što nauči da piše. (Petrović, 2019: 301) Drugim rečima, slušanje predstavlja osnovu na kojoj se gradi čitava kasnija sposobnost razumevanja sveta, drugih ljudi i samog sebe.
Ipak, uprkos svojoj centralnoj ulozi, slušanje se često pogrešno shvata kao pasivna i spontana aktivnost, gotovo prirodna poput disanja. U stvarnosti, slušanje je veština mnogo bliža govorenju: svi je praktikujemo, ali je mali broj ljudi zaista ovladao njenim umećem. Razlog za to leži u činjenici da slušanje zahteva svesni napor, pažnju i samodisciplinu. Ono traži od nas da na trenutak suspendujemo sopstvene misli, pretpostavke i unutrašnje dijaloge, kako bismo napravili prostor za drugog.
Umeće slušanja je daleko više od puke sposobnosti da se čuju izgovorene reči. Ono podrazumeva razumevanje poruke u njenom širem kontekstu, razumevanje situacije u kojoj se poruka izgovara, ali i razumevanje same osobe koja govori i odnosa koji sa njom imamo. Dobar slušalac ne registruje samo verbalni sadržaj, već i ton glasa, ritam govora, pauze, telesne signale, mimiku i emocionalne nijanse koje prate izgovorene reči. U tom smislu, slušanje je uvek istovremeno kognitivni i emocionalni proces.
Zabluda da je slušanje prirodna i laka aktivnost dovodi do brojnih problema u svakodnevnoj komunikaciji. Mnogi nesporazumi u profesionalnom i privatnom životu ne nastaju zbog onoga što je rečeno, već zbog onoga što nije zaista saslušano. Ljudi često slušaju selektivno, sa ciljem da odgovore, da se odbrane ili da potvrde sopstveno stanovište, umesto da slušaju kako bi razumeli. Takvo „slušanje“ proizvodi privid komunikacije, ali ne i stvarni dijalog.
Proces slušanja, prema savremenoj komunikološkoj i psihološkoj literaturi, može se opisati kroz nekoliko međusobno povezanih faza.
Primanje poruke predstavlja prvi korak i odnosi se na fiziološku i perceptivnu dimenziju slušanja – registrovanje zvučnih signala putem čula sluha. Međutim, već u ovoj fazi dolazi do filtriranja, jer pažnja nikada nije potpuno neutralna: ona je uvek usmerena i ograničena.
Razumevanje podrazumeva kognitivnu obradu primljenih informacija, njihovo povezivanje sa prethodnim znanjem, iskustvom i kontekstom. U ovoj fazi slušalac pokušava da shvati značenje poruke, ali i nameru govornika.
Pamćenje se odnosi na zadržavanje relevantnih informacija. Bez ove faze, komunikacija gubi kontinuitet, a sagovornici ostaju zaglavljeni u fragmentima, bez jasne celine i smisla.
Interpretacija uključuje dodeljivanje ličnog značenja poruci. Ona je neizbežno subjektivna i zavisi od vrednosti, uverenja, emocionalnog stanja i odnosa prema sagovorniku. Upravo u ovoj fazi najčešće nastaju nesporazumi.
Reagovanje predstavlja završni korak procesa slušanja i obuhvata verbalni i neverbalni odgovor. Kvalitet reakcije često otkriva kvalitet prethodnih faza: da li je poruka zaista saslušana ili samo formalno registrovana.
U tom smislu, slušanje nije samo tehnička komunikacijska veština, već i etički stav prema drugome. Slušati znači priznati drugog kao relevantnog, dati mu prostor i vreme, i privremeno odustati od sopstvene potrebe da budemo u pravu. U svetu preplavljenom bukom, brzinom i stalnom potrebom za izražavanjem, umeće slušanja postaje retka, ali dragocena sposobnost: sposobnost koja ne gradi samo bolju komunikaciju, već i dublje, smislenije odnose.
Reference:
Danijela S. Petrović, Umešnost komuniciranja, Clio, Beograd, 2019.
