“Pravednost je u tome da svako ima svoje i da svako čini ono što treba.” – Platon “Država”
Platon u svojoj “Državi” (Politeia) razvija jednu od najuticajnijih teorija pravednosti, poistovećujući pravednost s harmoničnim funkcionisanjem delova kako u društvu, tako i u ljudskoj duši.
Temeljni pojam na kojem počiva Platonovo shvatanje polisa, tačnije države (politeje) kao uređenog grada-države, jeste pojam pravednosti. Pravednost se tiče i moralnog i političkog delanja, koji kod Platona stoje u čvrstom jedinstvu.
U tom pogledu, pravedna država je ona u kojoj svako obavlja posao koji mu po prirodi i zadatku pripada, ne mešajući se u zadatke drugih, dok je pravedna duša ona u kojoj svaki njen deo vrši svoju funkciju u skladu sa sopstvenom prirodom. Ova paralela između društvenog i individualnog poretka predstavlja temelj Platonove političke i moralne filozofije.
Platonovu viziju najbolje države čini podela na tri sloja: vladare-filozofe, čuvare (vojnike) i proizvođače (zanatlije i zemljoradnike). Svaka klasa ima svoju specifičnu ulogu: vladari vladaju mudro, čuvari štite državu hrabrošću, a proizvođači obezbeđuju materijalna dobra i održavaju ekonomsku stabilnost umerenom proizvodnjom. Pravednost nastaje kada svaka od ovih klasa obavlja sopstvenu funkciju i ne meša se u zadatke drugih. Ukoliko bi, na primer, proizvođači pokušali da vladaju ili kada bi vojnici preuzeli ulogu zakonodavaca, nastao bi haos i država bi se urušila.
Platon uspostavlja analogiju između strukture države i strukture ljudske duše, koja se sastoji od tri dela: umnog (logistikon), srčanog (thymos) i požudnog (epithymetikon). Umni deo duše treba da vlada mudrošću, srčani deo treba da obezbeđuje hrabrost, dok požudni deo treba da bude pod kontrolom i da omogućava ispunjenje osnovnih potreba. Pravednost u duši postiže se kada svaki deo ispunjava svoju prirodnu funkciju, pri čemu razum vlada, srčani deo podržava razum, a požudni deo se povinuje njihovom vođstvu.
Vrline pojedinca koje odlikuju dobru dušu izvode se iz vrlina dobre zajednice. Zato Platon svoju “psihologiju” razvija na ideji skladne zajednice. Baš kao što u pravednoj državi svaki društveni sloj mora da ostane u okviru svoje funkcije, tako i u duši svaki njen deo treba da “radi svoj posao” kako bi se očuvao unutrašnji sklad.
Zato Platonova teorija pravednosti nije samo politička, već i duboko moralna i psihološka. Pravedna duša je zdrava, jer u njoj vlada unutrašnji red i harmonija. Kada razum upravlja i kada su strasti i požude pod njegovim vođstvom, čovek je smiren, usmeren ka višim ciljevima i oslobođen unutrašnjih sukoba. S druge strane, kada požudni deo duše preuzme prevlast, osoba postaje rob svojih strasti, a njen život postaje haotičan i neuravnotežen. Na taj način, Platonova vizija pravednosti ima neposredne posledice za etiku i duševno blagostanje poj
Veza između pravedne države i pravedne duše naglašava dvosmernu zavisnost između društvenog uređenja i blagostanja pojedinca. Ako država nije pravedna, ako ne postoji hijerarhijska struktura u kojoj svaki sloj ispunjava svoju ulogu, tada ni pojedinci neće moći da razviju pravednu dušu, jer će biti okruženi nestabilnošću, korupcijom i neredom. Nasuprot tome, pravedna država omogućava svojim građanima da razvijaju unutrašnju harmoniju i vrlinu, dok pojedinci s pravednom dušom doprinose održavanju pravednog poretka u društvu.
Platonova teorija pravednosti temelji se na ideji da sklad unutar države i duše vodi ka harmoničnom i srećnom životu.
Pravednost nije samo poštovanje zakona ili društvenih normi, već dublji princip organizacije u kojem svaka komponenta, bilo da se radi o društvenom sloju ili delu duše, vrši svoju prirodnu funkciju.
Pročitajte i:
Život u pećini: svet privida i senki
Pratie nas na instagramu filocentar
