Danas rođendan slavi Žan Pol Sartr, tj. mi slavimo 120 godina od njegovog rođenja.

Jedan od filozofa koji je živeo svoju filozofiju, koji je filozofiju posmatrao kao praksu, a ne samo kao teoriju, bio je Žan Pol Sartr. On nije samo filozofirao o životu, već se trudio da filozofira iz života samog. Zbog toga je bio i sjajan književnik. Njegov možda i najveći doprinos filozofiji jeste taj što je uspeo da je na originalan način spoji sa književnošću. Sjajan i kao književnik, odbio je da primi Nobelovu nagradu za književnost, jer je smatrao da pisac ne sme da se poistoveti ni sa jednom institucijom, kako bi ostao veran sebi, pisac se služi jedinim oruđem koje ima – rečima.

Za sve koji žele da se upoznaju sa njegovim delima, za početak preporučujem jednu od njegovih možda i najboljih, a svakako, najpopularnijih drama, koja se zove Bez izlaza ili Iza zatvorenih vrata (Hui Clos, 1944). To je Sartrova najizvođenija drama, koja je od njega napravila Voltera 20. veka u Francuskoj. Prvobitno je trebala da se zove Drugi (The Others) i pod tim nazivom je štampana u jednom časopisu. Radi se o jednom egzistencijalističkom laboratoriju. U tom komadu Sartr tematizuje većinu egzistencijalističkih problema i pitanja: slobodu, izbor, lični identitet, odgovornost, teskobu, pitanje Drugog, pogled… I to radi na zaista maestralan, svež, način.

Sartr je napisao dramu na zahtev jednog imućnog vlasnika farmaceutske kuće u Parizu, koji je i sam želeo da bude pisac i koji je podržavao umetnike i pisce u čijem je društvu uživao. Ideja je bila da glumci nikada ne napuštaju scenu, da uvek svi budu prisutni na sceni i da imaju manje-više jednaku količinu teksta. Na samom početku, Alber Kami je trebalo da režira i glumi, ali je na kraju zbog svog neiskustva odustao i posao prepustio iskusnijim režiserima i glumcima.

U tom malom prostoru, bez ogledala i bez izlaza, Sartr je stvorio scenu na kojoj se ogoljava čovek pred sobom i pred Drugim. Njegova slavna rečenica iz ove drame – „Pakao, to su drugi“ – i danas izaziva tumačenja, nesporazume i debate, ali pre svega poziva na dublje razumevanje sopstvene slobode, odgovornosti i odnosa s drugima.

120 godina nakon njegovog rođenja, Sartr nas i dalje provocira da mislimo, da sumnjamo, da ne pristajemo lako na ono što nam se (nasilno) nudi i što deluje kao lak izbor. Da živimo svoju filozofiju – ne kao apstraktno znanje, već kao način života.

Jer, kako bi on rekao: „Čovek nije ništa drugo do ono što sam od sebe načini.“