O veri u mogućnost da menjamo sebe i svet

Sloboda je jedan od fundamentalnih ljudskih fenomena. Ona je istovremeno nešto za šta se borimo, nešto što osvajamo i nešto što iznova učimo da koristimo. Sa druge strane, u dašanjem svetu sve češće čujemo da smo proizvod svojih gena, vaspitanja i okolnosti, da je svet suviše složen da bismo ga razumeli, a društvo suviše veliko da bismo ga menjali.

Međutim!

Čovek nije samo biće koje se prilagođava svetu u kojem živi. On je i biće koje taj svet preispituje, zamišlja drugačijim i pokušava da ga promeni. Naša sposobnost da postavljamo pitanja, da odbijamo ono što smatramo nepravednim i da tragamo za boljim načinima života govori nam da stvarnost nije samo nešto što nam se događa već i nešto u čijem oblikovanju možemo aktivno da učestvujemo. Rečju, čovek je aktivni subjekt, a ne pasivni objekt!

To važi kako za naš lični život tako i za društvo u kojem živimo. Sloboda počinje onda kada poverujemo da možemo da prevaziđemo sopstvene granice, preispitamo uverenja koja nas sputavaju i napravimo drugačije izbore. Ona, isto tako, nije pitanje samo ličnih mogućnosti i dometa. Ona podrazumeva i mogućnost da zajedno gradimo društvo u kojem ljudi imaju više prostora da misle, stvaraju, odlučuju i dostojanstveno žive. Promena sveta ne počinje uvek velikim revolucijama i istorijskim preokretima. Katkad počinje razgovorom, zajedničkim delovanjem ili odbijanjem da nepravdu prihvatimo kao nešto neizbežno.

Često zaboravljamo da je mnogo toga što danas smatramo normalnim nekada izgledalo nemoguće. Prava koja danas imamo, slobode koje uživamo i društvene promene koje uzimamo zdravo za gotovo nisu nastale same od sebe. Neko je morao da ih zamisli pre nego što su postale stvarnost. Neko je morao da poveruje da stvari mogu biti drugačije, da se tome posveti i da nastavi čak i onda kada je uspeh delovao nedostižno. Sloboda je, između ostalog, i nasleđe takve vere i borbe.

To, naravno, ne znači da možemo sve što poželimo, da ćemo uvek uspeti ili da je svaka promena nadohvat ruke. Ali sloboda ne zahteva veru u našu svemoć, već odbijanje da prihvatimo sopstvenu potpunu nemoć. Ne moramo biti svemoćni da bismo bili delatni, niti moramo biti sigurni u pobedu da bismo imali razloga da se borimo. Dovoljno je da razumemo da naši postupci imaju značaj, da možemo uticati jedni na druge i da budućnost nije samo nešto što čekamo već i nešto što stvaramo.

Zato sloboda nije samo vrednost koju treba braniti kada je ugrožena. Ona je i poziv da ne prestanemo da zamišljamo drugačiji život, drugačije odnose i drugačije društvo. Da ne dozvolimo da nam se granice mogućeg unapred odrede, niti da tuđa uverenja o tome šta se može promеniti postanu granice naše sopstvene slobode. Možda nećemo doživeti sve promene za koje se borimo, ali to ne znači da je naša borba uzaludna. Svet koji ostavljamo drugima zavisi i od onoga što smo danas spremni da učinimo.

Nema veće zgode od slobode. Jer sloboda je prilika da postanemo više nego što smo juče bili i da svet u kojem živimo učinimo boljim nego što smo ga zatekli. Ona je vera da postoje alternative, nada da promene nisu nemoguće i hrabrost da se za njih borimo. A dokle god smo spremni da preispitujemo postojeće, zamišljamo bolje i delujemo u pravcu onoga u šta verujemo, ima razloga za nadu. Zato se za slobodu vredi boriti do kraja, iako sloboda i pobeda nikada neće biti zagarantovane, ali bez te borbe odustajemo i od mogućnosti da je ostvarimo.

Pročitajte i: Kako su nastali univerziteti?