Egzistencijalna izolacija i sa njom povezana egzistencijalna usamljenost jesu ljudski fenomeni koji proizlazi iz same čovekove egzistencije.
Reč je o subjektivnom doživljaju koji nastaje iz činjenice da je svaki čovek posebna individua i biće za sebe i da svoje iskustvo može razumeti samo iz svoje perspektive.
Bez obzira da li smo sami ili u društvu, mi smo uvek izolovani kao pojedinačna egzistencija.
Time se stvara jaz i rascep između mene i drugih ljudi i sveta.
To stvara teskobu i egzistencijalnu usamljenost. Čak i kada nismo svesni te usamljenosti mi je nosimo duboko u sebi.
Isto tako, činjenica da smo svesni svoje konačnosti i smrtnosti, dovodi nas do intenzivnijeg osećaja usamljenosti i izolacije.
Irvin Jalom se podrobno bavio istraživanjem egzistencijalne usamljenosti i izolacije, između ostalog, i usvom delu iz 1980. Egzistencijalna psihoterapija. Osim egzistencijalne, postoje još dva oblika izolacije: intra- i inter-personalna.
Za razliku od tih “socijalnih” oblika izolacije, egzistencijalna izolacija se ne može prevazići većom “socijalizacijom” ili “hiper-aktivnim” konzumiranjem sadržaja sa interneta i društvenih mreža.
Štaviše, egzistencijalna izolacija se, kao što sam spomenuo, ne može prevazići i otkloniti, ali ona se može kontrolisati.
To znači da način na koji se odnosimo prema toj usamljenosti i egzistencijalnoj činjenici utiče i na to kakav kvalitet će naš život imati. Bitan je, dakle, stav koji ćemo zauzeti prema samom doživljaju, što onda bitno utiče i na kvalitet i intenzitet tog doživljaja.
Potiskivanje vodi do depresije ili anksioznosti. Svesno suočavanje vodi do prilike za razvoj.
Kao što postoji egzistencijalna usamljenost i izolacija, postoji i egzistencijalna povezanost i privrženost.
Nju je moguće ostvariti putem iskrenog i neposrednog kontakta sa drugim osobama.
Autentična komunikacija sa drugima i svesno suočavanje sa vlastitim strahovima i strepnjama jeste nešto što smanjuje teskobu i usamljenost i što nam pomaže da živimo kvalitetniji i smisleniji život.
Pročitajte i
