Sokrat i umeće dijaloga
Mnogi smatraju da je suština filozofije razvijena u dijalozima koje je Sokrat sprovodio na agori polisa. Ali njegovi dijalozi nisu bili važni samo za razvoj filozofije kao žive i komunikativne delatnosti, već i za istorijski razvoj moralne svesti.
Gotovo dve i po hiljade godina nakon Sokratove smrti i dalje se govori o sokratovskoj metodi, koja pored filozofije ima veoma značajnu ulogu i u etici, teorijama obrazovanja i pedagogiji. U tom kontekstu, ono što se i danas uvažava i izučava jeste Sokratova ironijsko-majeutička metoda vođenja dijaloga.
Konačni cilj Sokratove misaone aktivnosti, odnosno njegove filozofije, bio je pronaći u pojedinačnom ono što je opšte, tj. suštinu (ili bit) stvari i pojava koje je posmatrao. Sokrata nije interesovala “ova” ili “ona” lepa stvar, on je želeo da zna šta je to lepo uopšte, šta je to na osnovu čega su lepe pojedinačne stvari zapravo lepe. Isto tako, hteo je da zna šta je dobro uopšte, ne samo koja stvar je dobra ili loša, već šta je to što dobre stvari čini dobrim, šta je njihova suština.
Da bi se ta svest o opštem razvila, potrebno je najpre probuditi sumnju u naše postojeće znanje i mnenje – naše uobičajene predstave i pretpostavke koje imamo o većini stvari. Potrebno je izaći iz pećine senki, kako je to kasnije Platon saopštio. Vodeći razgovore sa onima koji su voljni da se u njih upuste, polazeći od vlastitog neznanja – koje u stvari predstavlja svest o granici vlastitog znanja – Sokrat sagovornicima postavlja pitanja i protiv-pitanja, kako bi ukazao na nedostatke u njihovim predstavama i time na izostanak pojmovnog (pravog, istinskog) znanja kod sagovornika. Suština ovog postupka jeste u dijalogu – nečemu što je danas sve više predmet zaborava i banalizacije. Do istine se može doći samo kroz komunikaciju.
Smisao tog dijaloga sastoji se u posebnom dijaloškom ponašanju samog Sokrata, njime on sagovornike dovodi do uviđanja da ni oni sami ne znaju to što misle da znaju. Sokratova namera nije bila u tome da se naruga uobraženom neznanju, koje se izdaje za znanje, nego da „prokrčiˮ svest sagovornika od zabluda, iluzija i predrasuda.
Važan momenat sokratovske metode jeste „babička veštinaˮ – majeutika. Sokrat je zanimanje svoje majke (koja je bila babica koja je porađala žene) „intelektualizovaoˮ i primenio kao filozofsku metodu u svojim razgovorima. Nakon što je sagovornik upućen u svoje neznanje, otkrivši polje epistemološkog ništavila, sledi „porađanjeˮ istinskog znanja, tj. traženje definicija – opštih odredbi (suština) pojedinačnih stvari odnosno – traženje pojmova. U tome leži suština Sokratovih dijaloga.
Znanjem i dijalogom do vrline
Sada možemo jasnije sagledati i bolje razumeti konačnu svrhu Sokratovih aktivnosti. Zašto je potrebno da čovek pronalazi opšte u pojedinačnom, da traga za suštinom pojedinačnih stvari u svom svakodnevnom životu, zašto je potrebno i/ili poželjno da čovek bude upućen u vlastito neznanje? Zbog vrline. Za Sokrata, vrlina je znanje. Pojednostavljeno govoreći, samo čovek koji teži mudrosti, koji se suočava sa vlastitim predrasudama i koji teži dobru van ustaljenih običaja i normi, van onoga što je „mehaničkimˮ učenjem usvojio, jedino takav čovek može se smatrati moralnim i samo tada on može voditi dobar život. Drugim rečima, jedino onda čovek je slobodno biće koje živi savesno i svesno, a ne po diktatu običaja i “zakonima otaca”.
Vidimo da Sokratovo delanje ne spada u apstraktno teorijsko filozofiranje iz dokolice, već je ono aktivno, javno, etičko i na kraju proživljeno mišljenje. (To najbolje pokazuje kraj njegovog života, ispijanje otrova na koje je osuđen od strane Atinskih vlasti, jer je „kvario omladinu“ i sumnjao u Bogove u koje veruje država). Jednostavno, savremenim jezikom govoreći: Sokrat je verovao da se čovek može obrazovati na taj način da mu to obrazovanje omogući znanje koje će ga odvesti na put vrline i morala, što će na koncu dovesti do demokratizacije zajednice, kao zajednice obrazovanih i slobodnih građana/ki koji će imati vlastiti i razvijen moralni kompas i biti u stanju da se bez „vođstva drugogˮ služe vlastitim razumom.
Ono najvažnije u tome jeste isticanje subjektivnosti čovekove samosvesti kao moralnog središta pojedinca i izvorišta vrline, koja se ne može naučiti klasičnim obrazovanjem ili usvojiti preko običaja, ali se može osvestiti i razviti kroz dijalog i transformaciju običajnosne svesti u moralnu.
Kao manifestacija subjektivne moralne svesti kod Sokrata, često se navodi njegov “unutrašnji glas”, daimonion (božanski glas), koji Sokrata prati od rane mladosti i koji ga odvraća da ne čini određene stvari (na primer, da se ne bavi državničkim poslovima). Postoje mnogi sporovi oko toga šta tačno predstavlja Sokratov daimonion, a možda najadekvatnije ostaje Hegelovo tumačenje po kojem je reč o pojavi individualne savesti, odnosno moralne svesti.
Time je Sokrat postavio jedan potpuno novi odnos čoveka prema samome sebi i drugima, kao i prema važećim običajima i institucijama društva. Reč je o moralnom odnosu. Atinjani pre Sokrata nisu bili moralni u tom smislu, jer su se u etičkim stvarima držali važećih običaja i „prirodnih“ stavova. Sokrat u taj odnos unosi (etičku) samo-refleksiju, samostalno razmišljanje pojedinca o moralnim stvarima, o dobru i zlu. Dešava se, dakle, po prvi put u istoriji transformacija običajnosnog u moralni odnos koja stavlja pojedinca u veliko iskušenje slobode.
Pročitajte i:
