Ljubav i njen metafizički koeficijent? Šta je to što ljubavi daje njenu posebnost u svakom pojedinačnom odnosu?
Žan Pol Sartr, u svojoj filozofiji, a posebno u delu “Biće i ništavilo”, egzistencijalistički preispituje samu stvarnost i naše odnose sa svetom.
U delu svoje knjige koji se bavi pitanjem kvaliteta, oslanjajući se na dela manje poznatog francuskog filozofa Gastona Bašlara, Sartr se igra sa idejom koju naziva “psihoanaliza stvari.” Zaronimo malo dublje u filozofsku misao čuvenog Sartra.
Stvari, predmeti, svet oko nas, imaju određena značenja, određeni smisao. Kao što je Frojd pokušavao da odgonetne smisao simptoma neurotičara, tako Sartr pokušava da tumači smisao stvari, predmeta i odnosa između nas i sveta. Često govorimo o stvarima na određen način pripisujući im određene kvalitete. Tako, npr. govorimo o snegu koji se topi na određenoj temperaturi i to topljenje je njegova “smrt”. Ali…
Isto tako, u jednom poređenju i metaforičkom maniru, govorimo o novcu koji se “topi”, o prijateljstvu koje se “istopilo”, kada neko smrša, kažemo kako se “istopio”, govorimo da se neko istopi od nežnosti i ljubavi… Ove vrste poređenja, za Sartra, nisu samo stvar nekakve književne, jezičke tehnike, već se one tiču u dubljem smislu jedne “egzistencijalne simbolike”. Ta egzistencijalna simbolika krije nam ontološki smisao stvari i odnosa.
Uzmimo Sartrov primer limuna. Umesto da kvalitete poput žutog, kiselog doživljavamo kao potpuno objektivne ili kao puku projekciju naših ukusa (osećaja), Sartr govori o jednom posebnom, slojevitom odnosu između nas i sveta, odnosu u kojem se pojavljuju značenja koja nadilaze samu stvar. Limun za nas nije samo “žut” ili “kiseo” u pukom fizičkom smislu; te osobine, kaže Sartr, imaju metafizički koeficijent — nešto što se pojavljuje u doživljaju, koliko i u našem odnosu prema tom limunu.
“Ali očigledno možemo da shvatimo kvalitet samo kao simbol jednog bića koje nam potpuno izmiče, iako je ono potpuno tu, ispred nas, to jest, ukratko, da učinimo da otkriveno biće funkcioniše kao simbol bića po sebi… To znači da se konstituiše jedna nova struktura postojanja koja je značenjski sloj. Tu strukturu nazvaćemo metafizičkim sadržajem svakog intuitivnog otkrivanja bića.” (Sartr, “Biće i ništavilo”, Nolit, Beograd, 1984., str. 589.)
Sličan pristup možemo primeniti i na razumevanje ljubavi. Šta je ljubav, ako nije samo naš osećaj niti neka nezavisna sila koja postoji van nas? Ako, kao Sartr, ljubav posmatramo kroz prizmu egzistencijalnog simbolizma, možemo je shvatiti kao nešto što postoji u odnosu, kao most između dvoje ljudi ili između čoveka i sveta. Ljubav je kao limun — u potpunosti se “pojavljuje” i “postoji” samo kada je prisutan taj dvosmerni odnos, specifično iskustvo koje čini da voljena osoba za nas postane posebno biće.
Kada govorimo o metafizičkom koeficijentu ljubavi, pitamo se: šta je to što ljubavi daje njenu posebnost u svakom pojedinačnom odnosu? Zašto je ljubav prema jednoj osobi jedinstvena, drugačija od ljubavi prema nekome drugom, ili prema prirodi? To nije samo stvar fizičke privlačnosti ili emocionalne privrženosti, već i način na koji nam se osoba pojavljuje u našem iskustvu, sa celokupnim značenjem koje nosi za nas.
Ljubav je, dakle, način na koji voljena osoba za nas postaje nezamenjiva. Ona nosi svoje “žutilo”, svoje “kiselosti” ili “slatkoće” koje su specifične samo za taj odnos — simbolički slojevi značenja koji postoje isključivo u našem doživljaju nje. Taj “metafizički koeficijent ljubavi” je ono što ljubav čini dubljom od prolazne privlačnosti. To je ono što čini da osoba za nas postane ne samo objekt našeg osećanja već nosilac značenja koja nas dodiruju na dubljem nivou.
Kao što limun nije samo “žut” sam po sebi, već je žut u odnosu na naš doživljaj, tako i ljubav postoji u tom stalnom susretu između “ja” i “ti”, gde svako novo iskustvo s voljenom osobom donosi novi simbolički sloj, dodajući dublju dimenziju u svet koji zajednički stvaramo.
Posetite naš instagram @filocentar
