Filozofija samu sebe obnavlja onda kad prestaje da bude sredstvo za rešavanje filozofskih problema i kad postaje metod, usavršen od strane filozofa, za rešavanje problema ljudi.
Džon Djui
Akademska i izvorna filozofija
Filozofija je kroz istoriju imala mnoge uloge i zadatke. Još od Sokrata, stoika i Epikura, jedan od zadataka filozofije bio je i negovanje duše čoveka. Kroz filozofiju, kao ljubav prema mudrosti, čovek se učio vođenju dobrog života, postizanju istinske sreće, zadovoljstva i unutrašnjeg mira (grč. ataraxia – duševni mir, spokoj). Taj smisao nikada nije prestajao biti unutrašnja svrha filozofije, iako je kroz istoriju ta svrha često bivala zaboravljena.
Savremena filozofija se mahom svodi na akademsku, tj. univerzitetsku filozofiju, koja je pod jakim uticajem posebnih nauka (matematike, fizike, biologije…). Specijalizacija i instrumentalizacija znanja, razvoj savremenih tehnologija, tržišna proizvodnja i konzumerizam – sve je to uticalo i na sudbinu filozofije kao intelektualne delatnosti. Od „majke svih nauka” i umeća vođenja dobrog života, filozofija je postala samodovoljna, ezoterična „nauka“ o pisanju stručnih radova, izradi doktorata i sticanju zvanja na fakultetima. Od životno-praktičke delatnosti izvorno usmerene na konkretnu egzistenciju čoveka, filozofija je postala samo još jedna teorijska disciplina za rešavanje „tehničkih“ problema, koje često i sama generiše bez realne potrebe.
Nemački filozof egzistencije i psihijatar Karl Jaspers govori o „filozofiji bez nauka“. Njene izvore on pronalazi u ljudskoj prirodi, u iskustvu svakog čoveka, u sudbini čoveka kao čoveka. Reč je životnoj filozofiji koju svako ima ili može da razvije. Za nju nam nije potrebno znanje iz tehničke terminologije nauka i filozofije, niti poznavanje posebnih metoda. Svako ima pravo da se bavi filozofijom. To znači da filozofsko mišljenje mora biti izvorno – što znači da svaki čovek sam mora da ga sprovede.
Glavne izvore filozofije Jaspers vidi u: čuđenju, sumnji i graničnim situacijama. Ti izvori proističu iz ljudskih egzistencijalnih aspiracija. Iz zapitanosti i težnje za znanjem, iz sumnje u ono što se spoznalo i potrebe za kritičkim preispitivanjem, iz svesti o izgubljenosti i besmislu. Kada se sruši fasada svakodnevnog života i kada se javi nemir duha, javljaju se uslovi koji nas vode filozofskom načinu života.
Težnja za filozofskim načinom života izvire iz izgubljenosti, iz prezauzetosti poslovima, kada se pojedinac probudi i upita: ‘ko sam ja?’, ‘šta treba da činim?’. Filozofiranje znači odluku da dopustimo da postanemo svesni porekla, da se nađe put do sebe samog, da se u unutrašnjem delanju pomogne sebi.[1]
Karl Jaspers
Ovde, dakle, nije reč o ”profesionalnom filozofiranju“, već o zauzimanju jednog stava prema sebi, drugima, problemima, koji podrazumeva određena filozofska nahođenja, razmatranja i prakse. Pod time se misli način na koji promišljamo, način na koji se odnosimo prema problemima i situacijama u kojima se nalazimo, zatim naša sposobnost da postavljamo prava pitanja, kritički da reflektujemo, da tumačimo i razumemo naš život i ono što nam se dešava. Reč je o filozofiji kao „pogledu na svet“. Ta filozofija nije toliko neka objektivna analiza nekih naučno-filozofskih problema, već pre jedan pokušaj samorazumevanja koji za cilj ima duševno blagostanje. O toj filozofiji Jaspers piše: „Pre svake nauka ona se pojavljuje tamo gde se ljudi bude.“[2]
Filozofija kao duhovna vežba
Kao reakcija, ali ne samo kao reakcija, na akademsku okoštalost filozofije, početkom ’80-ih godina prošlog veka počinje da se razvija filozofski pokret ili pravac koji će pokušati da revitalizuje smisao filozofije kao životno-praktičke delatnosti. Taj pokret poznat je kao filozofska praksa (nem. Philosophische Praxis; eng. Philosophical Practice). Filozofska praksa je pokret ili pravac u savremenoj filozofiji koji koristi filozofska znanja i metode kao sredstva za postavljanje, analizu i rešavanje životnih, egzistencijalnih i svetonazorskih problema koji se određuju na osnovu duhovnih, etičkih, socijalnih, ličnih ili profesionalnih potreba klijenta.
Na ideju filozofske prakse nesumnjivo je uticao Jaspers, ali i osnivač logoterapije austrijski psihijatar Viktor Frankl, na koga su uticali i francuski egzistencijalisti Žan-Pol Sartr, Alber Kami i dr. Sve je dobilo zamah sa knjigom francuskog filozofa Pjera Adoa Filozofija kao način života iz 1981. godine, u kojoj autor iznosi tezu da je teorijsko mišljenje u antičkoj filozofiji, najpre kod Sokrata, stoika i epikurejaca, bilo podređeno čovekovim praktičkim i egzistencijalnim ciljevima. Ado smatra da je filozofija bila više od puke kontemplacije, ona je bila svojevrsna “duhovna vežba”. To je filozofija koja ne želi da obavesti i informiše, već da preobrazi.[3] Ado duhovnu vežbu pobliže određuje kao: „[…] svojevoljnu ličnu praksu kojom se postiže preobražaj pojedinca, preobražaj sebe.”[4] To je iskra koja je stvorena još sa Sokratom i njegovom praksom vođenja dijaloga po trgovima. Sokrat nije zamišljeno sedeo i vodio unutrašnje monologe o suštini sveta, on nije bio puki sanjar koji je boravio u „svetu ideja”, već je bio aktivni član polisa koji je razgovarao sa svojim sugrađanima kako bi im pomogao u nameri da vode bolji život.
Pokret filozofskih praktičara počeo je da se širi Evropom i ostatkom sveta kada je nemački filozof Gerd Ahenbah 1982. napustio mesto na univerzitetu i otvorio prvo filozofsko savetovalište. Iza njegovog poduhvata stoji stara Sokratova maksima da je jedino istražen život vredan življenja.
Ljudi koji dolaze na filozofsku praksu ne žele samo da žive ili da prođu kroz neke probleme, već žele da polože račune o svom životu, žele jasnu predstavu o smislu svog života, o onome ‘odakle’, ‘čemu’ i ‘kuda’.
Gerd Ahenbah
Deset godina kasnije, 1992. u Parizu, francuski filozof i pisac Mark Sautet pokreće prvi filozofski kafe. Filokafe (café-philo) je vrsta neformalne filozofske prakse koja se organizuje u kafeima u kojima se grupa ljudi, koji nemaju formalno filozofsko obrazovanje, okupi kako bi uz kafu i u opuštenoj atmosferi razgovarala o filozofskim temama. Sautet je nameravao da oživi Sokratovu praksu vođenja dijaloga na atinskoj agori. To je bio način da se filozofija vrati tamo gde i pripada – među ljude i njihove svakodnevne živote.
Nije nimalo slučajno što su filokafei nastali u Parizu, gde su Žan-Pol Sartr, Simon de Bovoar, Alber Kami i drugi egzistencijalisti sa fakultetskih katedri prešli za stolove kafea. U čuvenim pariskim kafeima Les Deux Magots i Café de Flore Sartr i ekipa stvorili su neka od svojih najvećih dela. Na meniju filokafea mogu se pronaći pitanja o smislu, sreći, dobrom životu, autentičnosti, prijateljstvu, ljubavi, mržnji, nadi, patnji, empatiji, smrti, uspehu i neuspehu, radu…
Prvi sastanci su počeli sa samo desetak ljudi. Ubrzo su se pridružili studenti, a za njima ekscentrični građani sa ulice, taksisti van dužnosti i besposleni bogataši i bogatašice. Ovo je postao nedeljni događaj koji je postajao sve popularniji i danas dostiže i do 200 ljudi koji prisustvuju svakom susretu. Sautet je vratio filozofiju široj javnosti. U tom procesu, akademski filozofi su ga odbacili kao jeretika prema “zvaničnoj” filozofiji koja se predaje na univerzitetima.
Moj zadatak je da pomognem svojim klijentima da strukturiraju svoje misli. Tu sam da pothranim njihove sumnje i postavim prava pitanja, a ne da dam odgovore.
Mark Sautet
Filoterapija
Filoterapija predstavlja jedan vid filozofske prakse, a nekada se ti koncepti i izjednačavaju. Praktično govoreći između njih nema značajnih konceptualnih i metodoloških razlika. Distinkcija je, dakle, terminološke prirode i zavisi od konteksta. U tom smislu, filoterapija je oblik filozofske prakse u kojem filoterapeut i klijent kroz međusobni razgovor (dijalog, komunikaciju) posredovan filozofskim idejama i metodama postavljaju, identifikuju, analiziraju, problematizuju i rešavaju određene probleme, ideje, stavove i situacije samog klijenta.
Filoterapija je vid lečenja filozofskih bolesti. Kada kažem „filozofske bolesti“ – ne mislim na metaforu. To su vrste egzistencijalnih problema sa kojima se ljudi suočavaju na jednom dubljem, duhovnom nivou svog bića, kao i problemi specifičnog načina razmišljanja, mišljenja koje je izgubilo svoj kompas.
Filoterapija se može posmatrati i kao „terapija za duševno zdrave”[5], kako je to istakao Lu Marinof – još jedan poznati filoterapeut, čija je knjiga Platon, a ne prozak[6] postala svetski bestseler. Veliki deo savremene psihologije, a naročito psihijatrije, usmeren je na „traženje bolesti“, postavljanje psihijatrijskih dijagnoza i naravno medikalizaciju. Neki problemi sa kojima se čovek suočava zaista jesu i mogu biti mentalni poremećaji ili mentalne bolesti, koje mogu ali ne moraju uvek imati i organski uzrok. U tom smislu, ti problemi prevazilaze filozofsku „brigu o duši“ i spadaju pod specifične psihičke probleme. Ali danas se često brkaju lončići. Trka za profitom je učinila svoje i pod pritiskom farmaceutskih korporacija i osiguravajućih društava, neke probleme koji uopšte nisu poremećaji svrstavamo pod psihijatrijske ili psihološke bolesti, udaramo etikete osobama, generalizujemo i na taj način zaobilazimo stvarne izazove i poteškoće.
Danas kao da smo zaboravili da je normalno imati probleme, biti u teškoj situaciji ili se osećati loše. Nekada je teška situacija ili psihički loše stanje u kojem se nalazimo samo zdrav odgovor na ono što nam se dešava, jer nemoguće je uvek „biti dobro“, „pozitivno“, „zadovoljno“… Emocionalni bol ne mora uvek biti simptom bolesti. Ljudima koji traže način da sagledaju svoju situaciju i snađu se u svetu koji svakim danom postaje sve složeniji nije potrebno da budu etiketirani poremećajima dok, zapravo, samo pokušavaju da pronađu put do ispunjenog i kvalitetnijeg života.
U tom slučaju, problem nam ne pravi neki psihički poremećaj, neka psihopatologija, već naš način razmišljanja, naše rezonovanje ili naš stav koji smo zauzeli prema sebi, drugome i situaciji u kojoj smo se našli, ali ne i snašli. Nekada nam za rešavanje tih problema nije potrebna psihoterapijska seansa ili psihijatrijski pregled, već pomoć da promenimo način pogleda na stvari, da samoreflektujemo naše mišljenje, našu poziciju i naš stav. Tu nam filozofija i filoterapija mogu biti ključni i od velike pomoći.
Zato klijenta ne treba „lečiti“, već mu treba pomoći da reši problem. Ti problemi mogu biti: moralno-etički, profesionalni konflikti, krize smisla, svrhe ili vrednosti, krize identiteta, sukobi razuma i emocija, anksioznost zbog promene posla, nedostatak ciljeva u životu, smrt voljene osobe. U zavisnosti od situacije, potreba i problema klijenta primeniće se i odgovarajući filozofski metod ili više metoda.
Izlazak iz pećine i samo-transformacija
Filoterapija je heterogeno polje pristupa i sadržaja, imamo mnoštvo autora sa različitim shvatanjima, a izostaje jedna centralna figura (kao npr. Frojd u psihoanalizi). Ali jedno je svim filoterapeutima zajedničko: uverenje da filozofska refleksija može biti relevantna i običnom čoveku na ulici.
Filozofija se vekovima bavi pitanjima koja se tiču svakodnevnog života i konkretne egzistencije: smisao, ljubav, dobro i loše, sreća, patnja… Ta pitanja tiču se svakog ljudskog bića koje je sposobno da reflektuje o sebi i svetu. Filozofija zato ne treba da ostane ograničena na univerzitete, katedre i naučne članke u ezoteričnim časopisima. Ovo je stav američkog filozofa i filoterapeuta izraelskog porekla Rana Lahava. Primenjena filozofija kao filoterapija ima svoje mesto u savremenom svetu sve dok se čovek kao slobodno biće pita o svojoj egzistenciji.
On smatra da filozofija i primerena filoterapija ne samo što mogu da nam pomognu da rešimo kompleksne probleme, lične, profesionalne, već mogu da nam obezbede potpunu samo-transformaciju, koja će nam obezbediti mudriji, kvalitetniji, ispunjeniji život na duge staze.
Zadatak psihoterapije često jeste da nam pomogne da rešimo neki konkretan problem: mentalni, lični ili profesionalni. Mnogi smatraju da zadatak filoterapije nije da reši jedan problem ili „zaleči“ klijenta, već da omogući klijentu lični razvoj koji će voditi ka većoj mudrosti, smislu, širim shvatanjima i izmenjenom pogledu na svet. Cilj nije rešenje problema koje će dovesti do kratkoročnog zadovoljstva, već problematizacija, sistemska i refleksivna, koja je proces koji traje i nakon što se savetovanja završi. Ran Lahav, pozivajući se na Platona i njegovu alegoriju pećine, upoređuje proces filoterapije sa izlaskom iz pećine senki, gde čovek vodi nepromišljen, neosvešćen život, pun predrasuda i ograničavajućih uverenja.[7]
Filozofija se bavi idejama. To je stara Platonova misao – spoznaja bitnih ideja vodi nas ka spoznaji suština stvari, fenomena i problema sa kojima se susrećemo u svakodnevnom životu. Ideje imaju moć da izazovu promene, kako društvene, tako i individualne. Filozofija je ta koja može da pruži ideje za promene na ličnom planu. Filozofija i na njoj zasnovana filoterapija treba da nas osvesti da većina nas živi jedan površan, automatizovan život, nereflektovan život, život u pećini koji je diktiran vrednostima koji su dehumanizujući i otuđujući. Mi smo tako kroz život vođeni, a u stvari mi treba da ga vodimo, slobodno i svesno.
Time se vraćamo izvornoj praksi filozofije, kojoj nije cilj da sa teorijskih visina posmatra život i zatvara egzistenciju u velelepne sisteme misli, okrećemo se filozofiji koja podjednako ceni i promišljeni život i proživljeno mišljenje. Nije samo štos u tome da „filozofiramo“ o tome šta je sreća, šta je dobar život, šta je smisao, stvar je u tome da mi to sami otkrijemo kroz filozofski osvešćenu praksu. Zato, filozofija ne sme biti merilo života, već život i patnja moraju postati kriterijumi svake filozofije.
Beskorisna je reč filozofa koja ne isceljuje nikakvu čovekovu patnju. Jer kao što nema koristi od medicine ako ne otklanja bolesti tela, isto tako nema koristi ni od filozofije ako ne otklanja patnju duše.
Epikur
[1] Karl Jaspers, Filozofija egzistencije, (BIGZ, Beograd, 1973.), 219-220.
[2] Isto.
[3] Pjer Ado, Filozofija kao način življenja, (Fedon, Beograd, 2011.), 142.
[4] Pjer Ado, Filozofija kao način življenja, 141.
[5] Lu Marinof, Terapija za uračunljive, (Dereta, Beograd, 2018.)
[6] Lu Marinof, Platon, a ne prozak!, (Dereta, Beograd, 2017.), 18.
[7] Ran Lahav, „Philosophical Counseling and Self-Transformation“, u Philosophy, Counseling, and Psychotherapy, (Cambridge, Scholarly Press, 2013.)