„Pravo“ Ja može ili ne mora postojati, ali naši ideali i projekcije o njemu sigurno postoje.

Pravo Ja je…

Osoba koju želite drugima da predstavite

Autor: Rob Henderson

Šta znači biti autentičan?

U svom popularnom intervjuu sa Džoom Roganom, autor bestselera Dejvid Gogins otkrio je svoj najveći strah. Gogins je imao užasno detinjstvo, odrastao je u morbidno gojaznu osobu i doživeo je mnogo poteškoća u svom ranom odraslom životu. Zatim je postao mornarički SEAL, ultramaratonac i poznati motivacioni govornik.

Gogins je izjavio da je njegov najveći strah da će umreti, a Bog (ili kome god Bog dodeli zadatak) mu pokazuje tablu sa spiskom dostignuća: fizički spreman, mornarički SEAL, rekorder u povlačenju, inspirativni govornik koji pomaže drugima. Gogins zamišlja da kaže: „To nisam ja. A Bog odgovara: „To si trebao da budeš.”

U fascinantnom radu o „pravom ja“ i autentičnosti, socijalni psiholog Roj Baumeister teoretizira da osećaj autentičnosti (ili nedostatak iste) dolazi od toga da li se ponašamo ili ne u skladu sa reputacijom koju želimo. Drugim rečima, osećamo se najviše u skladu sa svojim pravim ja kada postignemo željeni društveni imidž. Neuspeh da ga postignemo ili ako ga izgubimo čini da se osećamo manje autentično.

Kada ih uhvate da rade nešto čega se stide, ljudi govore stvari poput: „To nisam ja“ ili „To nisam bio ja“. Oni impliciraju da dela koja narušavaju reputaciju ne odražavaju njihovo pravo ja. To ne znači da lažu: mnogi ljudi zaista veruju da njihova sramna dela ne odražavaju ko su duboko u sebi.

Povezivanje ispunjenog osećaja autentičnosti sa reputacijom ima smisla, kao što Baumeister objašnjava: „Ako je glavna svrha sopstva da integriše životinjsko telo u društveni sistem (kako bi ono moglo da preživi i reprodukuje se), onda je negovanje dobre reputacije ogromna zabrinutost, a kada neko uspe, čak i trenutno, nastaće dobrodošao osećaj ‘To sam ja!’” Kao što je primetio evolucioni psiholog Džefri Miler, ponašanja ne nastaju samo zato što stvaraju dobar osećaj. Dobar osećaj je evoluirao da motiviše ponašanje, koje verovatno ima neku evolucionu korist. Dobar osećaj je tu da nas navede da činimo više od tog korisnog ponašanja.

Zaista, postoje empirijski dokazi da se ljudi osećaju autentičnije kada se ponašaju ekstravertno, prijatno, savesno, emocionalno stabilno i intelektualno. Drugačije rečeno, čini se da se ljudi osećaju autentičnije kada rade stvari koje društvo vrednuje. Intrigantno, druga istraživanja sugerišu da su osećanja autentičnosti ponekad veća kada se ljudi slažu sa spoljnim uticajima. U studiji Alison P. Lentona i njegovih kolega, učesnici su imali tendenciju da prijavljuju i jači osećaj autentičnog ponašanja i veće prihvatanje spoljašnjeg uticaja kada su bili u društvenom okruženju, na primer sa prijateljima, u poređenju sa trenucima kada su bili sami.

Drugi istraživači su takođe povezivali koncepte „pravog ja“ sa dobrim ili časnim sopstvom. Ispitivanje koje je vodila Nina Strominger sugeriše da ljudi misle kako je njihovo pravo “ja” moralno i pravedno. Čini se da verujemo da je autentičnost neraskidivo povezana sa našim stavovima o tome šta znači biti dobra osoba. Ako neko živi život vredan prekora, verovatno ćemo osećati da ta osoba „živi u laži“.

Da li je naše pravo ja samo ovca koja ide uz ono što društvo očekuje od nas? Pravo ja, sugerišu Baumeister i drugi istraživači, zapravo nije prava stvar: to je ideja i ideal.

Pravo ja je ono što mi rado zamišljamo da bismo mogli biti. Kada se ponašamo u skladu sa tim idealom, onda mislimo: “to sam ja”. Kada odstupimo od toga, mislimo: “to nisam ja”.

O srodnoj ideji raspravljao je psiholog i istraživač odnosa Eli Finkel, koji govori o fenomenu Mikelanđela. „U Mikelanđelovom umu“, piše Finkel, „David je postojao unutar stene pre nego što je počelo vajanje“. Ideja je da u zdravim brakovima svaki partner pomaže u negovanju najboljeg “ja” drugog partnera.

Ali Baumeisterova ideja je da imamo sopstvenu viziju našeg najboljeg ja (za koje verujemo da je naše pravo ja) i da se osećamo autentičnije kada smo bliže tom idealu. Ono o čemu ljudi misle kao o svom pravom ja je verzija njih samih koja ima solidnu reputaciju. Idealizovano ja koje ostavlja pozitivan utisak na vršnjake koje poštuju. Kada se približe tom idealu, osećaće se dobro — i autentično.

Pravo Ja je…

Osoba koju upoznajete u introspekciji

Autor: Abigail Brenner, M.D.

Do trenutka kada smo proživeli nekoliko decenija, mnogo toga nam se dogodilo — promena i izazova koje očekujemo tokom života, kao i onih koje ne očekujemo. Ali nakon savladavanja mnogih životnih zadataka, postizanja mnogih ciljeva i naučenih lekcija, često ostaju neka osnovna pitanja: ko smo mi u svemu tome? Ko smo mi u svojoj srži, osim bilo koga ili bilo čega drugog? Da li ikada imamo priliku da budemo ključna osoba u vezi? Imamo li ikada priliku da budemo ta osoba za sebe?

Od trenutka kada smo rođeni, uslovljeni smo da postojimo na određeni način. Prvo, tu je uticaj naših roditelja, braće i sestara i šire porodice. Zatim, vršnjaka. Zatim, naši intimni odnosi. Za različite ljude postajemo različite stvari kada smo u vezi sa drugima. Mi preuzimamo mnoge uloge i identitete tokom naših života. Neki od njih podstiču i proširuju naše suštinsko osećanje sebe, dok drugi umanjuju i guše ono što jesmo.

Neobični događaji—kao što su periodi boravka kod kuće koje su mnogi doživeli kao rezultat COVID-19—daju nam jedinstvenu priliku, ako to želimo, da otkrijemo više o tome ko smo u svojoj srži. Kada se život živi na svoj uobičajen, „normalan“ način, pridajemo određeni nivo važnosti aktivnostima koje čine naš svakodnevni život. Ali kada ne možemo da se bavimo životom na taj način, fokus se može pomeriti na ono što nam je preostalo – na sebe, naše voljene, naše neposredno okruženje. Možemo razmišljati o našim životima, o tome šta je zaista važno i kako bi život mogao da se živi drugačije i bolje.

Poznajete sebe bolje od bilo koga drugog. Ako nikada ranije niste razmišljali o tome, vreme je da počnete da razmišljate o tome. Tokom vašeg života, drugi su možda pokušavali da vam kažu da vas poznaju bolje nego što poznajete sebe. Zapitajte se sada: „Ko sam ja bez svih uloga i identiteta koje sam stekao tokom života? Šta želim za sebe?” Ne treba vam ničija dozvola da radite ono što vam odgovara, da radite ono što vas hrani i hrani.

Ne dozvolite da očekivanja drugih ograniče ono što jeste. Ono što drugi očekuju od vas je odraz onoga ko su – njihovih sopstvenih želja i potreba. To je način na koji oni žele da budete da biste mogli da budete deo njihovog života. Ali život je više od ugođanja drugima i pokušaja da se naš život uklopi u njihov. Svako ko insistira na ograničavanju vašeg pravog izražavanja ne poštuje vas. A to važi i za samoograničavanje: ako ste se nepravedno ograničavali, sada je vreme da ponovo posetite i ponovo otkrijete ona iskustva, nade i snove koje ste zakopali.

Preuzmi rizik. Počnite da govorite, da kažete šta vam je na umu. Izrazite se kroz svoje ideje, kreativnost i individualnost. Radite stvari koje ste se plašili da uradite u prošlosti iz straha od neuspeha, da vas bude sramota ili sramota, da niste dovoljno dobri. Prihvatite spontanost.

Okružite se onima koji cene i poštuju ono što jeste. Provedite vreme sa ljudima koji vas podižu i slave ono što radite. Ograničite svoje odnose sa onima koji vam nepotrebno otežavaju.

Pronađite svrhu. Svrha je simbol onoga što radite, šta želite da postignete dok ste živi. Svrha, razlog postojanja, je dobar način da se podsetite ko ste — jer to ko ste vi je od suštinskog značaja za postizanje tog većeg cilja.

Nečujno Ja:

Ti, ispod misli i osećanja. Šta imate zajedničko sa svim živim bićima?

Autor: dr Džeremi Šerman

Ljudi su prirodno opsednuti sobom. Pitamo se ko smo i šta treba da radimo sa svojim životima. Razmišljamo o tome kako se činimo drugima. Jašemo muljom senzacija, osećanja, emocija i misli o sebi koji teče kroz nas.

Ali bez obzira na svu našu brigu o sebi, mi smo praktično nesvesni našeg suštinskog sopstva, fundamentalnog sopstva na kome počiva sve što nam je važno. Volimo da se osećamo živima, ali većina onoga što je potrebno da bismo bili živi je neosetljivo i nesvesno. To je tiho ja koje radi ceo dan i noć, popravljajući i regenerišući naše „ja“.

Nekoliko zabavnih činjenica o vašem tihom sebi i njegovoj aktivnosti čak i u vašem najlenjem danu: Izbacujete desetine hiljada ćelija kože svakog minuta, koje vaše telo zamenjuje. Svaki dan proizvedete čak jednu trećinu galona pljuvačke. Vaše srce pumpa oko 1,5 galona krvi svake minute. Vaša dva bubrega čiste otprilike pola šolje krvi svakog minuta. Generišete oko 2 miliona crvenih krvnih zrnaca u sekundi.

A danas, kladim se da niste ni primetili svu tu regenerativnu aktivnost. To je poenta. Ne osećamo to, ali ako bi prestalo, umrli bismo. Kada razmišljamo o Darvinovoj „borbi za postojanje“, mislimo na borbu životinja. To nije suštinska borba koja tiho teče u svakom živom biću, borba za regeneraciju naših degenerisanih tela. Često nas podsećaju da izađemo iz glave i stupimo u kontakt sa svojim telima. Ali to još uvek ne znači biti u kontaktu sa osnovnim sopstvom.

Vaše osnovno ja je ono što imate zajedničko sa biljkama, gljivama, bakterijama. Sva živa bića imaju ono što se naziva „vegetativno čulo“, ne osećaj kao osećanje, već kao odziv, način na koji se biljka leči kao odgovor na sečenje. Zaista, kada ljudi uđu u komu ili „vegetativno“ stanje, ni osećaju ni razmišljanju, sve što im preostaje je vegetativni osećaj.

Nečujno ja može da se pojavi kao glasni, osećajni simptomi kada smo bolesni. Ali kada smo dobro, ne možemo to da osetimo i jedva da o tome razmišljamo.

Živimo na spratu iznad efikasno brujiće kotlarnice aktivnosti koja nas održava u životu. Tokom godina, počeo sam da cenim intelektualno najmanji intelektualni deo sebe, trčanje tiho i duboko.

Pravo Ja je…

Osoba koja se često oseća prevarantom

Autor: dr Eric Jannazzo

“Osećam se kao potpuna prevara.”

Mogu samo da nagađam koliko sam puta to čuo u mojoj terapijskoj kancelariji. Čuo sam to od svih uzrasta i iz gotovo svih sfera života: od profesora i od izvršne vlasti; od inženjera i od domaćice; od umetnika i od hirurga.

Osećaj je toliko postojan koliko i sveprisutan: izgleda da na njega uglavnom ne utiču godine obuke, decenije uspeha, osvajanje prestižnih nagrada i priznanja. U stvari, nagrade i počasti često su gorivo na vatri osećaja prevare. “Kad bi ljudi samo znali.” Tajna postaje još veća.

Tokom godina prakse, bio sam šokiran kada sam shvatio koliko se ljudi privatno osećaju kao potpuni lažnjaci. Kako to da svet nastavlja da se vrti u krug, a ipak je naseljen takvom flotilom groznih prevara?

Iako je bez sumnje više od nekoliko ljudi blefirao svoj put do položaja autoriteta, očigledna istina je da mnogi savršeno kompetentni ljudi imaju tendenciju da se osećaju kao da se izvlače sa tajnom istinom o svojoj nesposobnosti, a zapravo ne rade tako nešto. Zašto tako ogromna distorzija u samopoimanju? Zašto se toliko ljudi koji su očigledno dorasli zadatku osećaju kao da svima mažu oči?

Mislim da mnogo toga ima veze sa našom unutrašnjošću: previše smo bolno svesni svog unutrašnjeg iskustva i njegovog uzburkanog bazena samoopomena, žudnje za preokretima i kriza samopouzdanja, velikih i malih. Svesni smo svih ranjivosti kojima se mora privatno upravljati. Svesni smo jaza između naše unutrašnjosti i naše u velikoj meri izgrađene spoljašnjosti, i verujemo da postojanje ovog jaza znači da smo lažni.

Naša kultura opsednuta zdravljem i imidžom promoviše ideju da su spoljašnja lepota i lakoća odraz unutrašnjeg života koji izgleda skoro isto. Mnogi su verovali da je glatkoća naše unutrašnjosti pravo merilo konačnog uspeha. Žudimo da nas na ovaj način vide kao uspešne i možemo se predstaviti kao da smo se popeli na tu planinu mira. Pa ipak, mi sami znamo tajnu istinu: svako od nas je, ponekad, drhtava, uzdignuta, pulsirajuća posuda nesigurnosti. I možemo verovati (pogrešno, naravno) da je glatka Instagram spoljašnjost drugih odraz njihovog unutrašnjeg uverenja i potpunog nedostatka bilo kakve anksioznosti ili tame kojom se treba upravljati.

Drugi su postigli istinsko majstorstvo, dok se mi samo pretvaramo.

Istina je, da bismo bili istinski sposobni za ulogu, bilo koju ulogu, moramo biti u stanju da uspešno upravljamo delovima sebe koji se ne uklapaju u nju. Moramo upravljati svojim sumnjama, moramo upravljati svojim mračnim delovima – našom agresijom, našom pohlepom, našom sebičnošću, našim slabostima. Svi moramo da upravljamo svojom unutrašnjošću da se pokaže na način na koji nam je potrebno, profesionalno i često lično. Uraditi ovo dobro ne znači biti prevarant; to treba da bude pravi artikal. Samo pročitajte memoare (ako su napola pristojni i barem delimično iskreni) bilo koga – bilo koga.

Uprkos tome, mnogi od vas će pomisliti: Pa da, u redu, ima smisla. Ali ne za mene. Zaista sam neka vrsta prevaranta. I velika je verovatnoća da, uprkos intenzitetu tog osećaja, niste. Međutim, vas muči ista tajna sumnja i senka koja je osnovni izazov za svako živo ljudsko biće. I ako ste do sada prošli ovaj dan, u velikoj meri i ubedljivo se pojavili u odabranim ulogama kao da to nije slučaj, iskreno vam čestitam na zaista dobro obavljenom poslu.

Pravo Ja…

Kaže šta oseća

Autor: Matt Huston

Kada iznutra nabuja ljutnja ili prijatelj deli mišljenje sa kojim se mi ne slažemo ili znamo nešto što drugi ne žele da čuju, neki od nas će prigušiti izraz lica i ugristi se za jezik. A neki od nas će drugima reći šta zaista misle. Reakcija delimično zavisi od situacije: verovatnije je da ćete „pričati kako jeste“ sa najboljim prijateljem nego kada se sastajete sa budućom tazbinom. Ali grupa psihologa predlaže da je ukupan stepen do kojeg osoba ima tendenciju da otkrije unutrašnje misli i osećanja, čak i ona neprijatna, relativno stabilna individualna razlika. Oni to jednostavno zovu “stvarnost/realnost”(„realness“).

Stvarnost je, kako je psihološki tim koji se bavi ovim pitanjem nedavno tvrdio u časopisu Journal of Research in Personaliti, ključna komponenta autentičnosti. Konkretno, oni opisuju stanje stvarnosti kao „ponašanje na onaj isti način na koji se osećamo iznutra, bez obzira na društvene posledice“, kaže Kris Hopvud, psiholog sa Univerziteta u Kaliforniji, Dejvis. „Mnogo puta je to korisno – ljudima se to sviđa, a vi se osećate dobro u sebi. Ponekad vas to, ako uradite, može dovesti u velike nevolje. Ali one koji vrednuju stvarnost to ne zanima – vi to radite bez obzira da li će vas to dovesti u nevolje ili ne.”

Da bi procenili koncept stvarnosti i počeli da ga istražuju kod stvarnih ljudi, Hopvud i kolege su razvili Skalu realnosti od 12 stavki i primenili je na stotinama učesnika i ljudi koji su ih poznavali. U nizu studija, otkrili su da rezultati za realnost imaju tendenciju da budu u korelaciji sa ocenama osobina ličnosti koje se smatraju adaptivnim – kao što su ekstraverzija i savesnost – i povezane su sa nižim neuroticizmom.

Odnos između stvarnosti i osobine prijatnosti bio je manje jasan, verovatno odražavajući razlike u tome kako ljudi percipiraju stvarnost u sebi i drugima. Ljudi koji udovoljavaju svima mogu biti stvarni kao i oni koji to ne rade, napominje Hopvud, iako se mogu razlikovati u svom izlaganju.

Iako stvarnost nije jedini aspekt autentičnosti – samosvest, sposobnost za introspekciju i drugi faktori su predloženi kako bi se omogućilo ljudima da budu verni sebi – istraživači koji stoje iza ovih studija tvrde da realnost ima centralnu ulogu. Neko može imati mnogo samouvida, kaže Hopvud, ali koliko „autentični“ mogu biti ako ne izraze svoje unutrašnje misli i osećanja kada dođe vreme?

Izvor: Who is The True You?

Preveo za Psihopraxis: Nikola Ačanski