U svom razmatranju ideologije, Slavoj Žižek se oslanja na svakodnevne situacije kako bi pokazao da ideologija nije samo nešto spoljašnje, što nas „prisiljava“ da verujemo u nešto ili nekoga, već je reč o nečemu što je duboko ukorenjeno u našoj subjektivnosti, našim praksama i željama. Jedan od njegovih omiljenih primera je priča o Deda Mrazu, koji savršeno osvetljava način na koji ideologija funkcioniše.
Kada posmatramo priču o Deda Mrazu, jasno je da odrasli „ne veruju“ u njega. Ipak, oni i dalje održavaju ovu iluziju zbog dece, koja navodno veruju. Deca, s druge strane, često vrlo brzo shvate da Deda Mraz nije stvaran, ali nastavljaju da se ponašaju kao da veruju – zbog svojih roditelja. Ova situacija stvara začarani krug gde svi učestvuju u iluziji, ne zato što veruju u nju, već zato što veruju da drugi veruju.
Prema Žižeku, ovde dolazimo do ključne funkcije ideologije. Ideologija ne funkcioniše tako što nas prisiljava da aktivno verujemo u određenu laž, već tako što organizuje naše ponašanje na način koji implicira da „drugi“ veruju. Drugim rečima, ideologija opstaje kroz naše postupke i dela, čak i kada smo, na nivou mišljenja, svesni njene lažnosti. Ovde možemo reći da se radi o fetišiziranoj egzistenciji.
Žižek koristi psihoanalizu Lakana kako bi dodatno pojasnio ovaj proces. Ideologija nije samo sistem uverenja, već nešto što se tiče naših nesvesnih želja. Na primeru Deda Mraza, možemo reći da roditelji uživaju u ulozi „kreatora magije“ za svoju decu, dok deca uživaju u ritualu koji im omogućava da dobiju poklone i osete vrstu radosti. Ovaj zajednički fantazam održava ideologiju, čak i kada svi znaju da je ona iluzija.
Slično tome, ideologije kao što su nacionalizam, kapitalizam ili religija opstaju ne zato što su ljudi „slepo“ u njih uvereni, već zato što omogućavaju strukturu želje i rituala koji podržavaju društveni poredak. Na primer, mnogi ljudi znaju da reklamne kampanje kapitalističkih kompanija preuveličavaju ili manipulišu stvarnošću, ali i dalje učestvuju u potrošačkom društvu – jer im ono pruža užitak ili osećaj smisla.
Žižek posebno naglašava cinizam kao način na koji ideologija opstaje u savremenom društvu. Ljudi danas često govore: „Znam da to nije istina, ali ipak…“ Ovaj cinizam, koji bi se mogao smatrati oblikom otpora, zapravo je samo još jedan način na koji ideologija funkcioniše. Kada smo cinični, mi mislimo da smo se oslobodili ideologije, ali i dalje učestvujemo u ritualima i praksama koje je održavaju. Na taj način, naš cinizam postaje deo same ideološke strukture.
Dakle, ko veruje u Deda Mraza? Odgovor je paradoksalan: svi i niko. Svi učestvuju u njegovom održavanju, ali niko ne mora aktivno da veruje. Isto tako funkcioniše i ideologija – ne traži od nas iskreno uverenje, već samo naše postupke, naše rituale i našu želju. Žižekov primer nas podseća da je ideologija mnogo dublja od prostih laži i propagande; ona je način na koji strukturiramo svoje živote, čak i kada smo svesni njene iluzorne prirode.
Žižek nas svojom kritikom ideologije poziva ne samo na radikalno preispitivanje toga u šta verujemo, već i kako se ponašamo i zašto. Tek kada razumemo načine na koje ideologija funkcioniše, možemo se nadati pravom oslobođenju – oslobođenju ne od laži, već od samih rituala i praksi koji nas zarobljavaju.
Pročitaj i: Tri najčuvenije savremene filozofske debate
