Reći ću nešto što može zvučati pomalo čudno, s obzirom da dolazi od jednog filozofa – jer je to, ipak, ono od (ili bolje – zbog?) čega živimo – ali, nemojte razmišljati previše. Razmislite malo o ovome!

Ili preciznije, razmišljajte, ali ne do tačke u kojoj razmišljanje počinje da razara sam život.

Filozofija i nasleđe racionalizma

Filozofija je, uz retke izuzetke, kroz istoriju davala primat razumu (ratio) i refleksiji (rezonovanju) u odnosu na emocije, nagone i iracionalne strasti. Kod Platon nalazimo ideju da razum treba da upravlja nagonima i žudnjama, dok kod Dekarta racionalno mišljenje i čovekova svest postaju ontološki uslov izvesnosti i istine.

Vrhunac ove orijentacije dolazi u prosvetiteljstvu, gde Kant formuliše ideal autonomnog, racionalnog subjekta koji se oslobađa autoriteta tradicije i preuzima odgovornost za sopstveno mišljenje.

Naša savremena kultura i dalje počiva na tim temeljima; na veri u razum, nauku i napredak. Međutim, kako su pokazali Teodor Adorno i Maks Horkhajmer u „Dijalektici prosvetiteljstva”, ta vera ima i svoju senku – ono što je trebalo da bude sredstvo emancipacije može se preokrenuti u oblik dominacije. Razum, umesto da bude orijentir, postaje mera svega, pa i samog života.

Ova „diktatura razuma” danas ne živi samo u nauci, tehnici i tehnologiji, već i u jednoj specifičnoj kulturnoj i ličnoj praksi, u onome što se naziva „rad na sebi” i “lični razvoj”.

Od prosvetiteljstva do self-help kulture

U savremenoj kulturi ličnog razvoja i psihoterapije postoji duboko ukorenjena pretpostavka da je razumevanje sebe prvenstveno stvar (auto)analize, racionalnog samo-posmatranja. Da bismo znali ko smo, moramo razložiti svoje ponašanje na uzroke, motive, obrasce i mehanizme. Moramo „kopati dublje”. Moramo interpretirati više. Moramo analizirati bolje. Ali šta ako upravo ta potreba za stalnim tumačenjem i analiziranjem postaje problem?

Viktor Frankl je još sredinom 20. veka upozoravao da savremena psihoterapija – naročito u svojim psihoanalitičkim i psihodinamskim oblicima – teži redukciji čoveka na skup mehanizama. U tom okviru, ponašanje se ne uzima “zdravo za gotovo”, već se pretpostavlja da iza njega uvek stoji „skriveni motiv”, neka potisnuta želja, trauma iz detinjstva, nesvesni konflikt. Čovek prestaje da bude biće koje živi i bira i postaje sistem koji je potrebno dešifrovati.

Frankl ide i dalje. Ovaj način mišljenja izlazi iz terapije i postaje deo šire kulturne klime. Interpretacija samog sebe, kaže on, preti da postane „kolektivna opsesivna neuroza” (Frankl, 2019: 55). Danas, ova dijagnoza deluje gotovo proročki.

Od refleksije ka hiperrefleksiji

Refleksija je neophodna. Bez nje nema znanja, nema učenja, nema promene. Ali refleksija ima svoju meru. Kada prestane da bude sredstvo orijentacije u životu i postane cilj sama po sebi, prelazi u ono što Frankl naziva hiperrefleksijom – stanje u kojem čovek postaje preokupiran sopstvenim unutrašnjim procesima do te mere da gubi kontakt sa neposrednim iskustvom i svetom oko sebe.

Na tom tlu nastaje hiperinterpretacija – potreba da se svako iskustvo objasni, svaka emocija klasifikuje, svako ponašanje prevede u neki teorijski okvir. U toj logici više „nije dovoljno” biti tužan, potrebno je znati zašto si tužan, odakle to dolazi, koji obrazac stoji iza toga i kako se to zove.

Ovo se lako može pogrešno razumeti. Ne tvrdim da nije dobro, niti da ne treba ispitivati i razumeti sopstvena osećanja. Problem je, čini se, u nečemu suptilnijem, naime, u tome što više nije dovoljno jednostavno biti tužan. Kao da sama tuga više nema vrednost ukoliko nije analizirana, objašnjena i smeštena u neki interpretativni okvir.

Kao da je svrha tuge postala njena analiza. Ne osećam tugu zato što me je nešto pogodilo, već kao da sam tužan da bih to mogao da analiziram, klasifikujem i, na kraju, po mogućstvu, imenujem i etiketiram. U tom pomeranju, iskustvo gubi primat nad njegovim tumačenjem. A možda je upravo u tome problem. Život se više ne živi, on se analizira.

Psiho(pato)logizacija svakodnevice

Hiperinterpretacija ide ruku pod ruku sa psihologizacijom svakodnevnog života. Problemi koji su nekada pripadali domenu etike, filozofije ili egzistencijalnih dilema danas se sve češće prevode u jezik psihopatologije:

tuga postaje depresija

strepnja postaje anksioznost

povređenost postaje trauma

bezobrazluk postaje narcisoidnost

neodlučnost postaje poremećaj

Ovaj jezik nije neutralan, on oblikuje način na koji doživljavamo sebe.

Erih From je ukazivao da mnogi fenomeni koje nazivamo neurozama nisu prvenstveno medicinski, psihopatološki problemi, već izrazi moralnih konflikata i problema vrednosne orijentacije. Čovek ne pati samo zato što je „psihički poremećen”, već zato što ne zna kako da živi.

„Moje iskustvo psihoanalitičara-praktičara potvrdilo je moje uverenje da se problemi etike ne mogu zaobići u proučavanju ličnosti, ni teorijski ni terapijski. Naši vrednosti sudovi određuju naše postupke i o njihovoj valjanosti ovisi naše mentalno zdravlje i sreća… Sama neuroza u poslednjoj analizi i jeste simptom moralnog neuspeha. U mnogim slučajevima neurotički simptom je specifični izraz moralnog sukoba i uspeh terapijskog nastojanja zavisi o razumevanju i rešavanju moralnog problema ličnosti.” (From, 1989: 9-10)

Kada sve prevedemo u jezik dijagnoze, gubimo taj sloj.

Patnja nije uvek poremećaj

Jedna od ključnih posledica hiperinterpretacije jeste brisanje razlike između patnje i distresa (kao subjektivne nelagode i neprijatnosti) i poremećaja. Patnja i distres su sastavni deo života, oni prati gubitak, neizvesnost, odgovornost i slobodu. Oni ne moraju biti znak disfunkcije ili patologije, zapravo često su znak da nam je nešto važno, štaviše, neretko su znak mentalnog zdravlja

Kada svaku patnju tretiramo kao simptom, gubimo sposobnost da je razumemo kao smisleni odgovor na život. Frankl upravo ovde insistira da nije svaka patnja nešto što treba eliminisati. Ponekad je ona izraz egzistencijalne dimenzije ličnosti, a ne poremećaja.

Između refleksije i života

Savremena kultura nas istovremeno poziva da budemo autentični i uvlači nas u beskonačnu analizu koja tu autentičnost potkopava.

Umesto da živimo – analiziramo kako živimo.

Umesto da osećamo – analiziramo šta osećamo.

Umesto da delujemo – analiziramo zašto ne delujemo.

Što više pokušavamo da razumemo sebe kroz analizu, to se više udaljavamo od neposrednog iskustva sopstvenog života. Rešenje nije u odbacivanju razuma, ali nije ni u njegovoj apsolutizaciji. Kritika hiperinterpretacije ne znači odbacivanje psihologije niti negiranje mentalnih poremećaja, već vraćanje mere.

Frankl ovde uvodi važan pojam – derefleksiju, sposobnost da se pažnja skrene sa sebe na svet, na zadatak, na smisao, na drugog čoveka. Ne kao bekstvo od sebe, već kao izlazak iz zatvorenog kruga samoposmatranja. (Frankl, 2019: 117) Slično tome, Seren Kjerkegor nas podseća da se život može razumeti unazad, ali se mora živeti unapred. Drugim rečima, refleksija je nužna, ali ona dolazi posle života, ne umesto njega.

Zato je važno očuvati razliku između:

egzistencijalnih problema života i mentalnih poremećaja

moralnih dilema i psihičkih disfunkcija

egzistencijalne patnje i kliničke simptomatologije

Jedan od ključnih zadataka danas je upravo uspostavljanje ravnoteže između promišljenog života i proživljenog mišljenja.

Da budemo sposobni da mislimo, ali i da stanemo sa mišljenjem.

Da razumemo, ali i da doživimo.

Da analiziramo, ali i da živimo bez stalne potrebe za objašnjenjem.

Tamo gde prestaje preterana analiza može da započne život.

Reference:

Frankl, Viktor, (2019), “Nečujni vapaj za smislom”, Kontrast, Beograd.

From, Erih, (1989), “Čovjek za sebe”, Naprijed, Zagreb.