Rene Dekart [1596 – 1650] pripada filozofiji Novog veka (novovekovnoj filozofiji). Većina udžbenika iz istorije filozofije predstavlja ovog francuskog mislioca kao utemeljitelja jednog novog pravca u filozofiji – racionalizma, odnosno racionalističke filozofije. Sa Dekartom, dakle, efektivno započinje moderna filozofija, koja se proteže od početka 16. do kraja 18. veka.
Istorijska pozadina
Dekart je živeo i radio u periodu epohalnih društveno-političkih i kulturalnih promena. To je period velikih političkih i građanskih revolucija, sa kojima se uspostavlja novi društveno-ekonomski poredak: građansko društvo koje se razvija na ruševinama starog feudalno-aristokratskog poretka, a na temeljima nove robno-novčane i trgovinske ekonomije.
Nove ekonomske delatnosti i trgovina stvorile su i nove odnose čoveka prema sebi i svetu. Čovek se okreće praktičnim aktivnostima, usmerenim na potrebe svakodnevnog života. Ekonomska i proizvodna delatnost teraju čoveka da stupi u neposredni, praktični odnos sa prirodom i drugim ljudima. Sholastička filozofija i hrišćanske dogme postaju nedovoljni orijentiri čoveka u novom svetu koji se „sa neba spušta na zemlju.”
Razvoj nauka, najpre prirodnih nauka, započet još sa Renesansom, uspostavlja novu epistemološku paradigmu, suzbijajući sholastičko-teološki odnos prema svetu. Pogled na svet (svetonazor) sada počiva na iskustvu, praksi, ovostranom životu i njegovim potrebama i interesima. U tom duhu dolazi i do promene u samorazumevanju čoveka, koji sebe više ne sagledava samo iz perspektive transcendentnog boga i u suprotnosti ovostranog i onostranog, već želi sebe da razume i kao čulno, iskustveno, subjektivno biće prirode.
U pokušaju da sebe razume ne samo kao „sliku božiju” ili „božiju kreaturu”, već i kao prirodno biće (biće prirode) i individualnost, čovek sebe postavlja naspram boga, sveta i prirode. U novovekovnoj filozofiji na taj način dolazi do rascepa subjekta i objekta, mišljenja i bitka, tj. svesti i sveta (duha i prirode). Iz te napetosti nastaće veliki sistemi filozofije: racionalizam i empirizam.
Empirizam polazi od iskustva, od pojedinačnog i čulnog, od opažaja, kako bi na temeljima analize i indukcije došao do nekih opštih misaonih odredbi o čoveku i svetu. Izvor i granice ljudskog znanja leže u samom iskustvu. Racionalizam, kojeg utemeljuje Dekart, polazi od mišljenja, od zakona mišljenja, njegovih apriornih (pre-iskustvenih), logičkih principa, putem kojih želi da dosegne i zahvati svet.
Dekartova filozofija
Dekart je utemeljitelj racionalizma u filozofiji. Njegov prvi i osnovni princip jeste – mišljenje. Mišljenje polazi od sebe samog i u sebi traži prve principe i temlje sveg ostalog znanja. Mišljenje u svojoj subjektivnosti pronalazi dokaze sveta i stoji naspram svega spoljašnjeg i čulnog.
Dekart jednom nogom stoji u sholastici i ne odbacuje u potpunosti hrišćansku ideju Boga, ali drugom nogom on čvrsto stoji na tlu modernosti i naučnog mišljenja. Da bi čovek zaista spoznao sebe i svet oko sebe, da bi mogao krenuti putem sigurne i izvesne nauke (znanosti), on najpre mora da odbaci sve zablude i greške koje ga slepo vode u njegovom razmišljanju. Da bi se to postiglo, najbolje je krenuti ispočetka – započeti bez i jedne pretpostavke.
U tom slučaju, najbolje je započeti od samog mišljenja. Kako bi se mišljenje očistilo od zabluda, predrasuda i lažnih stavova, Dekart se služi svojevrsnim intelektualnim meditativnim postupkom: udubljivanjem u vlastito mišljenje. Za te svrhe on poseže za metodskom sumnjom. Proces tih meditacija on je izložio u svom delu „Meditacije o prvoj filozofiji”.
Prvi zahtev koji filozofija mora postaviti ispred sebe jeste: Sumnjati u sve! Sve prethodne pretpostavke filozofije moraju se odbaciti. Ovo nije krajnji skeptički stav, kojem je sama sumnja konačni cilj. Dekartova metodska sumnja za cilj ima znanje, a ne sumnju radi sumnje. Dekart sumnja kako bi došao do sigurne i evidentne istine.
Sumnja se, dakle, u sve: u ono čulno, u predstave, pa čak i u matematičke istine. (Zli demon me može varati da je 2 + 2 = 4.)
Kada se odbaci sve i kada se shvati kako se u sve može sumnjati, šta ostaje? Ostaje samo mišljenje koje sumnja. Neposredna samoizvesnost svesti. U sve se može sumnjati, sve može biti odbačeno kao lažno i nepostojeće, ali ne možemo sumnjati da mislimo dok sumnjamo. Protivrečno je misliti da ono što misli ne postoji. To je smisao čuvenog Dekartovog stava: Mislim, dakle jesam! (Cogito, ergo sum.)
Na taj način, samoevidentno mišljenje postaje temelj na osnovu kojeg se razvija svaka nauka, svako znanje, pa i znanje o bitku (stvarnosti i svetu). Određenje sveta mora ići iz mišljenja, iz razuma, ratia – to je osnova racionalističke filozofije. Jer jedino je mišljenje sposobno da utemelji svako drugo znanje i određenje, jer je ono svoj vlastiti temelj. Ono je samoizvesno i nezavisno. Nezavisno od čulnog, telesnog sveta.
Dekart zato zaključuje da je čovek najpre „stvar koja misli” (res cogitans). Misaona supstancija. A nasuprot njoj stoji protežna supstancija (res extensa), tj. materija.
Ljudsko mišljenje može na tim spoljašnjim stvarima, materijalnim, spoznati njihova kvantitativna određenja i njihove matematičko-geometrijske odnose. Razum svojim urođenim moćima može rekonstruisati ta određenja, zato se na njemu zasniva naučna spoznaja (kao spoznaja geometrijskih tačaka u prostoru).
Pored mišljenja, postoji, dakle, i materijalni svet, protežna supstancija, koja je shvaćena u matematičkoj predstavi. Time je Dekart na stanovištu razdvojenosti mišljenja i bitka, duha i prirode, čoveka i sveta. A mišljenje i stvarnost stoje u odnosu 1:1. Red mišljenja (saznanja) jednak je redu stvarnosti. U središtu te postavke nalazi se ideja o univerzalnoj matematici (mathesis universalis). Ona izučava opšti poredak i predstavlja kriterijum svih drugih saznanja.
Na temelju toga razvija je mehanicističko-matematička slika sveta 17. i 18. veka.
Čitavo znanje počiva na prirodnoj svetlosti razuma, intuiciji i dedukciji (izvođenju zaključaka). Dekart je podelu znanja ilustrativno prikazao svojim drvetom znanja: filozofija (metafizika) je koren, fizika stablo, a moral, medicina i mehanika grane drveta.
Time se zaokružuje celina znanja. Sve što čovek treba da radi kako bi sebi obezbedio istinsko znanja i sigurne temelje vlastitoj egzistenciji jeste da prati metodska pravila ispravnog zaključivanja i sluša prirodnu svetlost razuma.
Četiri Dekartova pravila podrazumevaju: kritiku, analizu, sintezu i proveru. Ako se držimo ovih pravila, smatra Dekart, umanjićemo mogućnost greške u mišljenju.
- Kao istinito treba prihvatiti samo ono što je jasno i razgovetno. (Kritički aspekt)
- Svaki problem podeliti na onoliko delova koliko je to potrebno i moguće. (Analiza)
- Krenuti od najjednostavnijih i postepeno ići ka složenim pedmetima. (Metod sinteze)
- Na kraju načiniti opšti pregled kako se ne bi ništa izostavilo.
Zaključna napomena
Dekartovo učenje predstavlja prekretnicu u filozofiji i uopšte u ljudskom znanju. On je prvi filozof koji je postavio mišljenje i subjektivnost kao principe filozofije i nauka, na kojima mora počivati svaka izgradnja zgrade znanja. Verovao je u čovekovu racionalnost, njegovu sposobnost da putem svog razuma dođe do istina i ispravnih uvida o sebi i svetu
Naravno, i to učenje ima ograničenja i nedostatke. Pokazalo se da apstraktno i subjektivno mišljenje ne može biti objektivno merilo za saznanje spoljašnjeg sveta. Dekartov cogito ostaje zatvoren u samome sebi, što na kraju dovodi do solipsizma – učenja po kojem postojim samo ja, moja svest i moj subjektivni svet. Potrebno je nešto van mog mišljenja što će biti kriterijum i garant moje spoznaje. Sve filozofije koje su se razvile nakon Dekarta razvile su se pod uticajem njegove misli, pokušavajući da dokažu, opovrgnu ili nadograde njegovo učenje.
Pročitajte i:
