U staroj Grčkoj dobar deo građana polisa provodio je veći deo svog vremena na agori (grč. αγορά = pijaca, trg). Nisu se tamo samo ispijala vina i vršila trgovina – kao što se danas na našim glavnim gradskim trgovima pomamno ispijaju šoljice kafe i kupuju najnovije modne kolekcije. Na agori, tom javnom epicentru slobode, vodile su se ozbiljne političke i filozofske debate, značajne za opšte dobro zajednice. Duh tih razgovora možda najbolje iskazuju Platonovi sokratovski dijalozi. Agoru i antičke škole, kada ih je car Justinijan stavio pod katance u 6. veku, zamenile su crkve, manastiri, hramovi.
Kada su u renesansnom periodu filozofsko i naučno znanje i obrazovanje postali dostupni širem sloju ljudi, oslobodivši se okova dogmatske sholastike, univerziteti su postali bastioni slobodne misli i obrazovanja. Sa industrijskom revolucijom, a onda i razvojem kapitalističko-potrošačkog društva i savremene tehnologije, dobili smo nove forme informacija i znanja i izmenjene načine njihove „distribucije“. A naročito je pojava interneta začinila stvari.
Dvadeseti vek je, bez sumnje, doneo najveću promenu u komunikaciji. Ta je promena, svakako, uticala i na intelektualne – naučne, filozofske, umetničke – rasprave. Debate, dijalozi, intelektualne prepirke pre izuma struje i pojave „fiksnih“ telefona i radija obavljali su se usmenim prenošenjem ili pismenim (preko pisama itd.). Sa tehničko-tehnološkim dostignućima, naročito izumom radija i televizije, dobili smo i nove forme intelektualnih debata.
Ovde sam izdvojio tri, po mom mišljenju, najpoznatije ili ako hoćete najpopularnije savremene intelektualne debate. Dve od te tri desile su se u 20. veku, dok se treća odigrala u 21. veku. Teme o kojima se debatovalo, razlike u nastupima, govoru, formi prenosa samog događaja, simptomatične su za istorijski period kojem te rasprave pripadaju. Ali potreba za komnikacijom između različitih stanovišta jeste nešto što povezuje sve tri debate.
Rasel versus Koplston
Jedna od prvih snimljenih radijskih intelektualnih debata, u punom smislu tih reči, bila je debata između čuvenog britanskog filozofa i matematičara lorda Bertranda Rasela i jezuitskog sveštenika i istoričara filozofije Frederika Koplstona. Razgovor se vodio na temu postojanja Boga, a emitovan je na radiju „Bibisija“ (BBC) 1948. godine.
Veći deo debate posvećen je raspravi o tzv. „kosmološkom“ dokazu Božije egzistencije. Koplston izlaže dokaz, kao i argumente zbog kojih on smatra da je dokaz validan. Kosmološki dokaz o Božijem postojanju je uz ontološki najpoznatiji u istoriji filozofije i teologije. Pojednostavljeno, argumentacija za kosmološki dokaz polazi od spoljašnjeg sveta i čulnih stvari, dok ontološki dokaz polazi od ideje Boga. Polazeći od Aristotelovog učenja o prvom uzroku, najdetaljniju razradu dokaza pružio je Toma Akvinski, italijanski dominikanski filozof i teolog koji je živeo u 13. veku.
U osnovnim crtama kosmološki dokaz ide ovako: činjenica je da neka bića nastaju i nestaju, propadaju. Što znači da su kontingentna, odnosno nisu nužna. Akvinski i kasnije Koplston zaključuju da mora postojati i nužno biće, koje je razlog nastanka mnogih slučajnih bića. Jer ako ne bi postojalo ni jedno nužno biće ne bi postojalo ništa. To nužno biće je Bog.
Bertrand Rasel odbacuje kosmološki dokaz i čitavu „logiku“ koja iza njega stoji, kao i Koplstonovo razumevanje „nužnosti“ i „kontingentnosti“. Najpre Rasel je uveren da nemamo ni najmanjeg razloga da smatramo da „nužno“ biće mora postojati. Jednostavno, logički gledano, sasvim je realna mogućnost da se stvari i svet protežu (vremenski i prostorno) u beskonačnost.
Druga tačka raskola između dva filozofa je po pitanju samog termina „postojanje“. Dok za Koplstona postojanje (egzistencija) predstavlja svojstvo nekog bića (koje je u slučaju Boga nužno), pa kada kažemo da nešto postoji mi mu priričemo jedno pozitivno svojstvo, za Rasela „postojanje“ nije predikat, tj. ne može biti svojstvo nekog bića. Postojanje, kako ga Rasel analizira, odnosi se isključivo na iskaznu funkciju. To znači da kada mi kažemo da nešto postoji, npr. „ljudi postoje“ – mi u stvari govorimo da postoji bar jedna vrednost X-a u svetu koja čini iskaznu funkciju „X je čovek“ istinitom. Postojanje je zapravo istinitost, ili mogućnost, iskazne funkcije (njen modalitet). Isto važi i za kategoriju nužnosti. Biće ne može biti nužno ili slučajno, to mogu biti samo iskazi.
Na kraju dva mislioca nisu došla do saglasnosti, ali su argumentacijom i međusobnim razumevanjem uspeli jedan drugome da objasne vlastite stavove i time slušateljima približe samu tematiku i svoja razmišljanja o istoj. Danas, nažalost, veoma je teško naići na tako civilizovanu raspravu, punu razumevanja i argumentacije, a naročito ako imamo u vidu glavnu temu debate i radikalno suprotne pozicije sa kojih učesnici debate nastupaju.
Čomski versus Fuko
Dvadeset tri godine nakon Raselove i Koplstonove radijske debate, 1971. u Nizozmeskoj održana je televizijska filozofska debata između francuskog filozofa Mišela Fukoa i američkog lingviste Noama Čomskog.
Mišel Fuko jedan je od najznačajnijih „poststrukturalističkih“ filozofa, teoretičar diskurs analize. Najpoznatija dela su mu: Istorija ludila u doba klasicizma, Reči i stvari i Istorija seksualnosti. Ono što je važno istaći u kontekstu ove debate jeste Fukoovo stanovište po kojem je čovek „mrtav“. Ne misli se ovde na fizičku ili duhovnu smrt čoveka kao vrste, već na prevrednovanje modernog koncepta subjektivnost (u dekartovskom i kantovskom smislu tog pojma, smislu koji je dominirao naukama o čoveku sve do polovine 20. veka). Jednostavno, čovek više nije delatni subjekt vlastite istorije: on nije taj koji stvara svoju istoriju, već je on objekt bezličnih materijalnih struktura i odnosa moći, koje su materijalizovane u savremenim institucijama (pravosuđe, policija, univerziteti). Što bi značilo da samo znanje, čak i naučno znanje koje smatramo „nepristrasnim“, zavisi od praktičkog odnosa moći u društvu, od sistema vlasti, socijalnih struktura i kulturalnih običaja.
Noam Čomski smatra se „ocem moderne lingviste“, profesor je Masačusetskog tehnološkog instituta, istaknuti je društveni kritičar i angažovani intelektualac demokratskog socijalizma. Najveći doprinos pružio je u lingvistici. Najznačajnija dela o jeziku i govoru su mu: Sintaksičke strukture, Jezik i um, Studije o semantičkoj i generativnoj gramatici. Ono što je ovde važno istaći, a što je u suprotnosi sa Fukoovim učenjem o čoveku, jeste lingvistička teorija Čomskog po kojoj čovek poseduje „ugrađene“ ili urođene mehanizme koji mu omogućavaju usvajanje jezika i time opštu socijalizaciju. On taj mehanizam naziva language acquisition device (uređaj za usvajanje jezika) i on omogućava detetu u razvoju da obradi jezik koji čuje (lingvistički input).
Glavna tema debate između francuskog filozofa i američkog lingviste bila je pitanje o „ljudskoj prirodi“: postoji li neka „urođena“ ljudska priroda, nezavisna od našeg iskustva i spoljašnjih uticaja (društva, kulture itd.). Fuko, u skladu sa svojim shvatanijma društva i čoveka, branio je tezu koja odbacuje koncept „ljudske prirode“, ako pod tim mislimo određene karakteristike i mehanizme koji su urođeni i koji nezavisno od naše „socijalizacije“ formiraju našu ljudsku suštinu. Za Fukoa ne postoji tako nešto kao „suština“ kada je čovek u pitanju. Sa druge strane, Čomski je branio ideju „ljudske prirode“, smatrajući da postoje određeni mehanizmi i neka svojstva koja možemo empirijski istražiti, a koja se u krajnjoj analizi svode na biološke strukture, dolazeći time do nekakve „suštine“ čoveka koju moramo imati u vidu kada govorimo o čoveku kao pripadniku vrste i njegovom društvenom životu. Drugi deo debate bio je posvećen političkim pitanjima i društvenoj teoriji, gde su, kako se čini, učesnici došli do većeg slaganja, iako ni tu nije bilo potpunog konsenzusa.
Kao i prvu debatu koju smo predstavili i ovu odlikuje civilizovana, jasna i zanimljiva diskusija dva mislioca koji nastupaju sa potpuno različitih teorijskih pozicija. Kao i kod prve debate, ono što je vredno istaći, pored kvalitetnog i oštroumnog razgovora kroz pretresanje teme, jeste način vođenja razgovora. Svako je pokušao da iznese svoje stanovište na zadatu temu, priloži argumente kojima potkrepljuje svoje ideje, sasluša svog sagovornika i njegove razloge, potom odgovori replikom i tako dalje, sve do kraja programa. Ovo je još jedan primer da je forma podjednako bitna koliko i sadržaj. U ovom slučaju forma razgovora je dozvolila da se kvalitet sadržaja istakne u najboljem svetlu.
Žižek versus Piterson
Treća i poslednja debata koju sam odlučio da uvrstim među najčuvenije savremene intelektualne „okršaje“ desila se aprila 2019. godine u Torontu. Učesnici: kanadski klinički psiholog Džordan Piterson i slovenački filozof i psihoanalitičar Slavoj Žižek. Tema: “Sreća: kapitalizam vs marksizam”.
Ono što ovu debatu naročito ističe, u odnosu prema dve koje sam iznad predstavio, nije toliko ono što se tiče same debate kao takve, koliko ono što se dešavalo pre i nakon događaja – a što je imalo malo veze (ili nimalo) sa samim razgovorom u toku debate. Reč je o recepciji (i percepciji) događaja na društvenim mrežama, u medijima i širem krugu intelektualne zajednice.
Najavljivana kao „debata veka“, cunami komentara na fejsbuku, mimova, tvitova, zapljusnuo je „društvene mreže“. Očekivanja su probila plafon. Pored toga, može se reći da je publika koja je prisustvovala samom događaju tog 19. aprila u „Sony Centru“ bila još gora od publike iz virtuelnog sveta: neumereno smejanje, loše tajmirano tapšanje, prosto izostanak bazičnih manira očekivanih tokom jednog takvog dešavanja; što sve ukazuje na nedostatak razumevanja jednog takvog događaja, ali i na samu „senzacionalističku“ prirodu istog; što je još više od „debate veka“ napravilo jedan „spektakl“ kvazi-filozofske intelektualne revije paradigmatične za kapitalističko društvo potrošačko-senzualističkog tipa. (Dovoljno je samo da uporedimo publiku iz debate „Čomski – Fuko“ sa ovom publikom iz Toronta, 48 godina kasnije, kako bismo bar delimično stekli dojam o javnoj recepciji događaja.) Međutim, ako ostavimo po strani ove „zabavno-spektakularne“ i socijalno simptomatične momente za potrošačko i komercijalno društvo kapitalizma u kojem se sve može „prodati“, a koji zahtevaju jednu posebnu meta-analizu (koja bi nam o našem svetu rekla možda više nego sadržaj same debate), debata se dotakla nekih aktuelnih društvenih, političkih, filozofskih i psiholoških pitanja i naglasila ključne probleme i opšta mesta našeg socijalnog i političkog života u kontekstu pitanja o sreći. Više o samom događaju, učesnicima debate i njenoj tematici možete pročitati u tekstu koji sam napisao za PULSE, a koji izražava i moje viđenje čitave stvari. Samu debatu naravno možete pogledati/odslušati ukoliko to već niste učinili.
Toliko. To su tri najčuvenije savremene debate koje bih ja izdvojio. Svaka nudi nešto drugačije i posebno, svaka se bavi različitom tematikom, ima zanimljive, inteligentne, neko bi rekao i kontroverzne učesnike, svaka se dešava u sasvim različitim istorijskim vremenima i svaku karakteriše drugačija (socio-intelektualna) atmosfera.
Ono što bih na kraju ipak naglasio, a što je zajedničko za sve tri debate, jeste nešto što bismo grubo mogli nazvati: mogućnost komunikacije. Uz različite tematike svake debate, suprotne pozicije koje učesnici u njima zauzimaju i perspektive iz kojih govore, vremenske distance između sva tri događaja – uprkos svim tim razlikama i promenama vidimo na delu sposobnost civilizovane i odlučne komunikacije koja teži međusobnom razumevanju i poštovanju. To je ono što nam danas naročito fali u našem svakodnevnom međuljudskom, ali i intelektualno-akademskom i sociopolitičkom prostoru.
