Primarni cilj psihoanalitičke teorije i prakse na početku njenog razvoja bio je razumevanje i lečenje duševnih poremećaja. Već sa tumačenjem snova, omaški i zaboravljanja, psihoanaliza prevazilazi okvire medicine i prerasta u psihologiju nesvesnog, odnosno postaje dubinska psihologija.

Psihoanaliza sasvim spontano počinje da istražuje nesvesne korene i dimenzije čovekovog društvenog i kulturnog života. Frojd je smatrao da oblast primene psihoanalize doseže dokle i psihologija kao nauka, a to je za njega celokupna ljudska aktivnost. (Žarko Trebješanin, Frojdovo zaveštanje, ŽA, Beograd, 2009.)

Od Frojda pa nadalje psihoanaliza počinje redovno da se koristi i kao metod u duhovnim (humanističkim) naukama – naročito književnosti. Tako nastaju posebne discipline i oblasti istraživanja: psihoanaliza književnosti, religije, mita, bajki, psihoanaliza vaspitanja itd. Psihoanaliza i njen tvorac Frojd svakako su bili pod uticajem književnosti i kulturnih fenomena – tako da je odnos psihoanalize i kulture uvek bio dvosmeran kada su u pitanju međusobni uticaji. (Na primer, Sofoklova drama poslužila je Frojdu za postavku hipoteze o Edipovom kompleksu.)

Zanimljivo je to da su o Frojdu pohvalno u početku govorili mahom umetnici i književnici (Tomas Man, Herman Hese i mnogi drugi). Sam Frojd za svoja oktrića nije dobio Nobelovu nagradu za medicinu, već Geteovu nagradu za književnost.

Frojd je više puta odavao priznanje pesnicima i piscima za njihova psihološka otkrića i njihova detektivska tumačenja ljudske psihe, snova… Frojdova istraživanja književnosti prvenstveno su se bavila samim piscem, njegovim kompleksima, motivima i konfliktima. Dosta se zanimao za Dostojevskog, kojeg je smatrao najvećim svetskim piscem, rame uz rame sa Šekspirom. Pisci su, smatra Frojd, naročito oni veliki, uvek imali izuzetnu sposobnost da ovladaju svojim nesvesnim i da iracionalni materijal upotrebe za svoje stvaralačke ciljeve.

U psihoanalizi književnosti se, na primer, visoko cenila psihoanalitička veština tumačenja snova. Tekst se tumačio poput sna: polazeći od manifestnog sadržaja teksta, tumačeći ono što je dato, analitičar je tražio smisao onoga što je odsutno, sam latentni sadržaj teksta. Granice, naravno, postoje – sam je Frojd upozoravao da je san individualno-psihološka tvorevina, dok je književno delo intersubjektivno – namenjeno je drugima. Ali mehanizmi koji učestvuju u kreaciji su slični (nesvesne namere, izopačavanja, pomeranja, saživanja, potiskivanja…). Zato se mora paziti da primena psihoanalize na kulturne tvorevine ne bude dogmatska i kruta, već otvorena i kritička.

Bitno mesto u istoriji psihoanalize zauzima i psihoanaliza religije. Frojd se naročito interesovao za fenomen religije, misticizma, okultnog… Prema Frojdu, religija je neka vrsta kolektivne opsesivne neuroze, čija je uloga da štiti pojedinca da ne oboli duševno. Takođe, on smatra da je religija odgovor čoveka na njegov doživljaj bespomoćnosti i nemoći: Bog je neka vrsta velikog brata, Oca koji štiti.

Frojd je svoje opšte shvatanje o kulturi izneo u svom delu iz 1929. „Nelagodnost u kulturi”. Tu je postavio temelje na kojima se dalje razvijala tzv. „primenjena psihoanaliza” u oblasti društva i kulture. Frojd je tu bio zainteresovan prevashodno za antagonizme koji drmaju kulturalni život čoveka – zanimali su ga „društveni izvori patnje”. „Izgleda sigurno da se ne osećamo dobro u našoj današnjoj kulturi.” (S. Frojd, Antropološki ogledi, 2011.) Značenje kulture za Frojda bilo je ambivalentno. Sa jedne strane, kultura štiti ljude od sukoba i agresije, kojima su ljudi skloni u svom „prirodnom stanju”. Kultura tako dovodi do raznih zabrana, najpre zabrana seksualnih nagona (incest, npr.) Ali i jedan od pokretača kulture jeste upravo  potisnuta seksualna energija: seksualne potrebe se zadovoljavaju na druge načine – to je proces sublimacije. Eros je žrtvovan na oltaru kulture.

Pored navedenih primena psihoanalize u oblasti kulture i društva, interesantno je napomenuti i psihoanalizu rata. Naime, psihoanaliza se prva od svih psiholoških metoda, koristila za lečenje trauma ratnih veterana. Takođe, ona pomaže pri boljem razumevanju jedne takve destruktivne i agresivne pojave kakva je rat: kakvo je to zlo u čoveku koje ga tera da se lati oružja?

Od individualno-psiholoških fenomena, preko socijalnih do kulturoloških pojava, psihoanaliza ostaje plodna heuristička metoda i disciplina koja nam pomaže da bolje razumemo čoveka i njegov svet.

Reference:

Žarko Trebješanin, Frojdovo zaveštanje, ŽA, Beograd, 2009.

Sigmund Frojd, Antropološki ogledi, Prosveta, 2011.