Odlaganje je povezano sa osobinama ličnosti poput impulsivnosti, gde je fokus na sadašnjosti daleko veći nego briga za budućnost.
Kada se grupa studenata u kojoj sam bila i ja okupila da uči za ispit prošle nedelje, razgovor je prirodno doveo do zezanja o referatu koji je trebalo dostaviti dva dana kasnije. Neki od nas nisu ni počeli sa pisanjem istog, dok su drugi sa radom završili pre nedelju dana. Oni koji su to odlagali do poslednjeg trenutka rekli su kako ne mogu sebe da nateraju da urade taj rad osim ako im ne gori pod nogama. Oni vredniji rekli su kako su taj pritisak osetili dve nedelje pre isteka roka.
Ja sam počela da pišem tek dan ranije.
Priča o odlaganju obaveza (prokrastinaciji, eng. Procrastination, nap. prev.) – dobrovoljnom i iracionalnom odlaganju planirane akcije – mnogima je od nas previše poznata (Steel, 2007). Čini se da je problem pogoršan s obzirom na pandemiju i način života od kuće: više ometanja, ali manje nadgledajućih očiju. Ali čak i mi lenjivi doživljavamo pojačanje fokusa kada dođe krajnji rok, posebno ako nepoštovanje roka povlači za sobom negativne posledice.
ODLAŽEMO JER TIME „UMANJUJEMO” ZNAČAJ BUDUĆNOSTI
Kada zapadnemo u negativni tok odlaganja (prokrastinacije, nap. prev.), pravimo izbor između dva pravca delovanja čiji ishodi stupaju na snagu u različito vreme, što se naziva intertemporalnim izborom. To znači kako odmeravamo bližu i kratkotrajnu nagradu u odnosu na kasniju i dugoročnu nagradu sa trajnim koristima. Kada sam prošle nedelje odlagala pisanje svog rada, izabrala sam trenutnu nagradu u vidu gledanja “Netfliksa”, umesto bolje ocene i mira tokom sledeće nedelje. Rad za bolju ocenu je definitivno bio mudriji izbor, ali težak, jer sam znala da mogu da uživam u televiziji odmah i bez napora, dok je zadovoljstvo zbog dobre ocene zahtevalo dugotrajan i naporan rad.
Prema jednoj hipotezi, odluke koje spadaju u scenarije intertemporalnog izbora, spadaju pod fenomen koji se zove vremensko diskontovanje (umanjivanje, smanjivanje, nap. prev.) ili diskontovanje odlaganja. (To je fenomen kada željeni rezultat u budućnosti percipiramo kao manje važan i manje vredan od onoga što radimo u sadašnjosti, nap. prev.)
Psihološki, vidimo da je uticaj događaja – ili vrednost nagrade – prigušen ako je udaljeniji u budućnosti. Ovaj fenomen se obično primećuje u stvarima kao što su finansijske odluke, javna politika i zdravlje. Prednosti od ulaganja 100 dolara u vaše penzione fondove, ekološke posledice globalnog zagrevanja i rizik od dugotrajnog oštećenja pluća od pušenja nisu toliko istaknuti u našim umovima koliko bi trebalo da budu. Za nas je prirodno, iz više razloga, da „umanjimo“ vrednost nagrade koja je odložena u daleku budućnost; budućnost je neizvesna, naši ukusi se mogu promeniti… Na kraju krajeva, naš mozak je evoluirao da se nosi sa neposrednim opasnostima, a ne da planira dug život u savremenom okruženju (Gifford, 2011).
Kada se vremensko diskontovanje primeni u kontekstu (ne)obavljanja planiranih stvari, efekat može delimično da objasni odlaganje i smanjenu motivaciju zbog promene naše percepcije zadatka i njegovih nagrada u odnosu na vreme (Zhang et al., 2019). Težak zadatak nam se čini lakšim u dalekoj budućnosti jer se averzivnost zadatka „poništava“ za količinu odloženog vremena. Planiramo da uradimo zadatak kasnije, jer ideja da to uradimo u budućnosti čini da zadatak izgleda lakšim (dakle, „Počeću svoju rutinu vežbanja sledeće nedelje!”). S druge strane, nagrada za izvršenje zadatka sada izgleda manje primamljiva, jer je podsticaj umanjen za vremensko kašnjenje.
Dakle, naša želja za trenutnom malom nagradom koju ćemo dobiti izbegavanjem zadatka pobeđuje nad našom smanjenom motivacijom da se uključimo u zadatak. Kada se rok približi, neminovna je nagrada za izvršenje zadatka i kazna ako to ne uradite. Pošto je kašnjenje kraće, manje se umanjuju uticaji tih istih događaja, pa se bacamo na posao, procenjujući da nema koristi od izbegavanja zadatka.
ODLAŽEMO IZ RAZLIČITIH RAZLOGA
Postoje značajne individualne razlike u našim odlaganjima. Odlaganje je povezano sa osobinama ličnosti poput impulsivnosti i odgovarajućim neuronskim sistemima, kao što je snaga povezanosti između regulatornog kontrolnog centra mozga (dorzolateralni prefrontalni korteks) i centra za motivaciju i nagrade (striatum) (McClure et. al., 2004). Drugi važan faktor je vremenska perspektiva: koliko se neko oseća blisko prošlosti i budućnosti, odnosno vremenska psihološka distanca. Pokazalo se da oni koji buduće događaje predstavljaju kao subjektivno udaljenije od sebe, strmije odbacuju buduće nagrade, birajući na taj način neposredniju nagradu (Croote et al., 2020). Kao što su moje vredne kolege opisale, možda su ranije osetili pretnju roka za pisanje rada, možda zato što generalno gledano, sebi predstavljaju budućnost kao subjektivno bližu od nas ostalih. Druge studije sugerišu da su ozbiljni prokrastinatori više zabrinuti za sadašnjost nego za budućnost i mogu biti osetljiviji na vremensko kašnjenje (Sirois, 2014; Vu et al., 2016).
JEDNOSTAVNE STRATEGIJE KOJE ĆE VAM POMOĆI DA POČNETE SA POSLOM
Vremensko diskontovanje je normalno, a naš mozak jednostavno radi svoj posao. Ali kada treba da uradimo stvari efikasnije, postoje jednostavne taktike kojima sebi možemo da pomognemo čak i ako ostavimo po strani osobine ličnosti i vremenske perspektive. Možemo se boriti protiv naših psiholoških sklonosti prilagođavanjem aspekata samog zadatka koji dovodi do odlaganja. Naravno, odlaganje se pogoršava ako je nagrada za ostvarenje dalje u budućnosti, i ako je zadatak više averzivni, odnosno ako zahteva više napora ili je manje zanimljiv.
POSTAVITE SEBI ROKOVE
Da bi se smanjio efekat vremenskog diskontovanja, postavljanje rokova – i početnih i završnih rokova – i njihovo tretiranje kao strogih rokova može pomoći, jer postavljanje početnog roka smanjuje vremensko kašnjenje. Određivanje vremena i dana (npr. „Počeću da radim na zadatku A pre 10 časova, tog i tog dana, za mojim kuhinjskim stolom) i javno objavljivanje obaveza može pomoći onima koji na kraju prelako shvataju obaveze, jer će posledice izbegavanja zadatka izgledati veće čak i uz vremensko sniženje. Ako želite još veću negativnu posledicu, možete se kladiti u novac.
UČINITE POČETAK LAKŠIM
Averzivnost prema zadatku može se smanjiti tako što ćemo početak učiniti što lakšim. Zadatak koji je previše zastrašujući olakšava nam da izaberemo trenutnu nagradu izbegavanjem zadatka. Da biste to izbegli, podelite zadatak na male delove — veoma male delove. Ako je cilj da svakodnevno trčite po 30 minuta, počnite tako što ćete samo stajati napolju 2 minuta da biste uživali u malom suncu. Ovo će pomoći na dva načina: prvo, stajati napolju dva minuta da uživate na suncu je prijatan zadatak u kojem je lako uspeti. Prijatnost može dovesti do preispitivanja, smanjujući negativne emocije prema zadatku i samim tim smanjujući averziju prema zadatku. Drugo, ovaj mali uspeh će dati zamah da se izvrši ono što je nameravano. Odnosno, stajanje u praznom hodu može bez napora da pređe u hodanje i na kraju trčanje. Jednom kada počnemo da se bavimo zadatkom, lakše je nastaviti sa zadatkom. Svesna kognitivna promena (koja se razlikuje od nesvesnog prebacivanja zadataka, poznatog kao „multitasking”) sa jednog zadatka na drugi je teška, posebno kada je prethodni zadatak nedovršen (Reeve et al., 1986; Leroi, 2009). Tada se odlučujemo za efikasniji put dovršavanja zadatka i, shodno tome, često se osećamo motivisanim da nastavimo da radimo nakon što počnemo da radimo, a ne da počnemo da radimo jer se osećamo motivisanim.
Reference:
Croote, D. E., Lai, B., Hu, J., Baxter, M. G., Montagrin, A., & Schiller, D. (2020). Delay discounting decisions are linked to temporal distance representations of world events across cultures. Scientific Reports, 10(1), 12913. https://doi.org/10.1038/s41598-020-69700-w
Gifford, R. (2011). The dragons of inaction: Psychological barriers that limit climate change mitigation and adaptation. American Psychologist, 66(4), 290–302. https://doi.org/10.1037/a0023566
Leroy, S. (2009). Why is it so hard to do my work? The challenge of attention residue when switching between work tasks. Organizational Behavior and Human Decision Processes, 109(2), 168–181. https://doi.org/10.1016/j.obhdp.2009.04.002
McClure, S. M., Laibson, D. I., Loewenstein, G., & Cohen, J. D. (2004). Separate Neural Systems Value Immediate and Delayed Monetary Rewards. Science, 306(5695), 503–507. https://doi.org/10.1126/science.1100907
Reeve, J., Cole, S. G., & Olson, B. C. (1986). The Zeigarnik effect and intrinsic motivation: Are they the same? Motivation and Emotion, 10(3), 233–245. https://doi.org/10.1007/BF00992318
Sirois, F. M. (2014). Out of Sight, Out of Time? A Meta–Analytic Investigation of Procrastination and Time Perspective. European Journal of Personality, 28(5), 511–520. https://doi.org/10.1002/per.1947
Steel, P. (2007). The nature of procrastination: A meta-analytic and theoretical review of quintessential self-regulatory failure. Psychological Bulletin, 133(1), 65–94. https://doi.org/10.1037/0033-2909.133.1.65
Wu, H., Gui, D., Lin, W., Gu, R., Zhu, X., & Liu, X. (2016). The procrastinators want it now: Behavioral and event-related potential evidence of the procrastination of intertemporal choices. Brain and Cognition, 107, 16–23. https://doi.org/10.1016/j.bandc.2016.06.005
Zhang, S., Liu, P., & Feng, T. (2019). To do it now or later: The cognitive mechanisms and neural substrates underlying procrastination. WIREs Cognitive Science, 10(4), e1492. https://doi.org/10.1002/wcs.1492
Tekst preuzet sa Psychology in Action
Autorka:
Zoe Youngzie Lee
Preveo za Psihopraxis:
Nikola Ačanski
