Psihologija otkriva večnu iskru koja rasplamsava naš vatreni bes i nasilje. Koji sve faktori utiču na pojavu i razvoj nasilnog ponašanja?

Ne mogu a da se ne naježim svaki put kada čujem na vestima da je roditelj ubio svoje dete, da je mladi čovek ubio vršnjake iz razreda ili da kolege pucaju na kolege. Mnogi se pitaju: “Šta nije u redu sa ovim ljudima? Zašto je nasilje toliko prisutno u našem svetu?“

U svom 30-godišnjem iskustvu i istraživanju, identifikovala sam brojne faktore koji određuju naše ponašanje i rasvetljavaju pitanje da li je osoba u opasnosti da razvije nasilne sklonosti. Ovi faktori uključuju biološke osobine, porodične veze, individualne karakteristike, inteligenciju i obrazovanje, razvoj deteta, vršnjačke odnose, kulturno oblikovanje i otpornost.

Jedan faktor može uticati na druge. Akumulacija negativnih faktora (kao što su maltretiranje, haotično susedstvo ili psihološki problemi) i odsustvo pozitivnih faktora (kao što su prilike za uspeh, odrasli koji pružaju ohrabrenje ili otporan temperament) povećava verovatnoću da će nasilje biti odgovor na suočavanje sa životnim problemima.

Evo primera kako se ovo može odigrati: dečak je rođen u nestabilnom i konfuznom porodičnom okruženju. Majka je tinejdžerka, nevenčana, a dete su vaspitali baba i deda, gajeći uverenje kod deteta da mu je prava majka starija sestra. Na kraju ga je prava majka odvela i odselila se, ali dečak je svoje najranije godine proveo u kući sa dedom koji je bio mentalno nestabilan i fizički zlostavljao ukućane. Kao dete, dečak je počeo da pokazuje uznemirujuće ponašanje. Džulija, sestra njegove majke, seća se kako se jednog dana probudila iz dremke i bila okružena kuhinjskim noževima, dok ju je dečak, stojeći pored kreveta, posmatrao i smeškao joj se.

Kao mladić, bio je zgodan, ali društveno nevešt. U srednjoj školi bio je žrtva nasilnika. Bio je društveno površan i stvarao je nevolje. Optužen je da je lopov, prevarant i voajer.

Iako je bio dobar đak u srednjoj školi, kao odrastao, imao je loš radni dosije. Zbog svoje nezrelosti, nije uspeo da se uklopi dok je pohađao koledž. Postao je opsednut svojom prvom ljubavlju i nakon što je raskinula s njim. Bio je očajan i napustio je koledž, na kraju se osvetio tako što je izmanipulisao njom da se ponovo zaljubi u njega, predložio joj brak, a zatim je ostavio bez upozorenja. Kasnije je objasnio da je samo želeo da dokaže da je mogao da se oženi njom da je hteo.

Dok se prva sumnja u njegova ubistva pojavila kada je imao 15 godina, njegovo prvo poznato ubistvo se dogodilo kada je imao 27 godina. To je trebalo da označi početak niza ubistava koja će trajati četiri godine, od države Vašington preko Jute do Floride. Svojim zgodnim izgledom i hladnokrvnim držanjem privolio je, prevario i naterao desetine žena da ispune njegove bolesne fantazije. Na kraju, ubici, njemu, Tedu Bandiju, suđeno je i osuđen je za više ubistava i pogubljen 1989. Priznao je da je ubio 30 žena, iako se sumnjiči da je ubio do 100.

Kada pogledate ovakav slučaj, jasno možete videti kako negativni faktori nadjačavaju pozitivne. Iako je Bandi bio inteligentan, relativno dobrog izgleda, odrastao u komšiluku koje je izgledalo prilično normalno, imao je prilike za obrazovanje i uspeh, jasno je da je patio od psihičkih problema. Ovi problemi su možda proistekli iz nasilnog okruženja u kojem je živeo tokom svog ranog života, iz prevare u koju je uveren oko njegovog biološkog porekla i iz nedostatka zdravog vođstva odrasle osobe u njegovoj porodici. Bandi je možda razvio i poremećaj međuljudske privrženosti, a dokaz su njegove teškoće da uspostavi uspešne veze sa prosocijalnim vršnjacima. Ni maltretiranje i nasilje kojem je bio izložen u srednjoj školi sigurno nisu pomogli. Iako nijedna od ovih stvari ne opravdava ono što je Bandi uradio, one mogu pomoći da se objasni njegovo ponašanje.

Važno je shvatiti koliko i kako pozitivni i negativni faktori igraju ulogu u životima dece, mladih i odraslih. Ponekad prilagođavanje nekoliko faktora, kao što je uspostavljanje bliskog odnosa sa odraslom osobom koja pruža podršku, primanje prosocijalnog ohrabrenja vršnjaka ili dobijanje zaštite od nasilne porodice, može biti ono što čini razliku između toga da li će osoba postati nasilni prestupnik ili ne. Imajući ovo na umu, uvek treba da tražimo mesta na kojima možemo da izvršimo pozitivan uticaj, bez obzira koliko mali, u poboljšanju života drugih.

Tekst preuzet sa Psychology Today

Pročitajte i Razumevanje psihologije narcizma