Kriza filozofije je poseban izraz društvene krize i njen imobilizam je uslovljen protivrečnostima koje razdiru društvo. – Žan Pol Sartr
Ako nas nisu ubijali, onda su nas proterivali. Ako nas nisu proterivali, onda su nas marginalizovali i potcenjivali. Ako nas nisu marginalizovali, onda su nas ismevali i činili dvorskim ludama. Onda i kada su nas naizgled prihvatali, činili su to iz vlastitih interesa, a nikada iz „ljubavi prema mudrosti“.
Vazda te nisu razumeli, Filozofijo, a u tolikoj meri i misle da te ne trebaju…
Ali preživela si i mnogo mračnije vekove od ovog, pa ćeš i ovaj nastaviti bez nas, ka nekim drugim vremenima i ljudima, koji će te možda bolje razumeti i više negovati. Ali i to je jedno optimistično možda.
Gotovo dve i po hiljade godina nakon Sokratove fizičke smrti mi nastavljamo da ubijamo njegov duh, koji uprkos svim našim naporima živi i dalje.
U Srbiji se već nekoliko godina unazad, simbolički rečeno, proteruje Sokrat iz školskih klupa. Prilično uspešno. Ovo je jedan ulepšani, književni izraz onoga što se dešava, a što bi se pre moglo nazvati “intelektualnim genocidom”. Sada se zadaje završni udarac potpunom eliminacijom filozofije iz srednjih stručnih škola. Sokrat je „kvario“ omladinu, pa je ispio kukutu. Sada kao društvo kolektivno ispijamo kukutu, ubijajući Sokrata, po ko zna koji put ubijajući kritičko, kreativno i slobodno mišljenje.
Savremeni, aktuelni odnos prema filozfiji, koji se preliva na sve društveno-humanističke nauke, izrazio je najbolje Stiven Hoking pre desetak godina, u svojoj knjizi “The Grand Design”, kada je proklamovao, ni manje ni više, “smrt filozofije.”
Globalno posmatrano, u ekonomsko-političkom sistemu koji se temelji na mehanizmima komercijalizacije vođene „logikom“ profita, filozofija kao slobodnoumska, kritička delatnost ne može zauzimati centralno mesto.
U tom smislu, „smrt filozofije“ ne znači kako je filozofija sama po sebi i odjednom postala suvišna i beskorisna, pa umrla mirno “prirodnom smrću”, jer ona to i ne može postati sve dok čovek kao samosvesno i slobodno biće hoda ovom planetom, već ta „smrt“ znači pre hladnokrvno „ubistvo“ ili barem pokušaj istog.
Filozofija se pokušava nasilno ukloniti tj. značajno marginalizovati u obrazovnoj praksi, kako u svetu tako i na „domaćem terenu“, jer ljudi demokratskog karaktera, slobodnog i kritičkog mišljenja izmiču manipulaciji nužnoj za neometano funkcionisanje sistema, kao što i filozofija izmiče profitnoj komercijalizaciji i intsrumentalizaciji.
Naravno, oni koji proteruju Sokrata iz školskih klupa, neće reći otvoreno i eksplicitno da to rade u cilju profita i “standardizacije” obrazovnog programa po planu posebnih agencija koje rade istraživanja tržišta, ali će u lošem pokušaju da prikriju svoju nameru reći nešto veoma slično, na primer, kako je važno da “učenici dobiju stručno znanje i diplomu da su osposobljeni da rade.” (Izvor RTS “Zašto se filozofija izbacuje iz srednjih stručnih škola?”).
A na pitanje “da li se može reći da se time mladi osposobljavaju da rade, ali ne i da misle”, odgovoriće najglupljim mogućim odgovorom, koji prenosim u celosti, jer se svakako teško može razumeti:
“Ovde svi nekako nešto mislimo. Filozofija nije nekakav ukras, filozofija je nešto što se izučava, to je nauka kojoj se ozbiljno pristupa. To mišljenje ne može da pripada svakome tako provizorno, to je jedna disciplina i nauka kojoj se treba posvetiti.”
“Ako imate obrazovni profil da nekoga osposobite da bude tehničar za nešto, zaista je proces filozofskog razmišljanja, kritičkog razmišljanja nešto što je za njega sekundarni kolosek” (Izvor: RTS “Zašto se filozofija izbacuje iz srednjih stručnih škola?”)
Filozofija se, dakle, izbacuje iz srednjih stručnih škola, jer treba stvarati “tehničare za nešto”, a filozofija je previše teška jer zahteva razmišljanje, koje može onesposobiti tehničara za izvršavanje zadataka, jer je ona “nauka kojoj se ozbiljno pristupa”. A da li to onda znači da su matematika, fizika, sociologija, srpski jezik i književnost… Neozbiljne nauke kojima ne trebamo da pristupimo ozbiljno? Ili možda, ako ih uzmemo kao ozbiljne nauke, treba i njih polako da ukidamo?
Kada se obrazovanje podredi profitu i isključivo zahtevima tržišta, a ne potrebama čoveka, onda ne možemo više govoriti o obrazovanju, već o produkciji i zaključcima poput ovog gore navedenog.
Obrazovanje nije samo sticanje diplome i parčeta papira koji će nas odvesti na biro rada. Naravno da obrazovanje čoveka treba da pripremi za društvo i za život, da ga obuči, da ga formira, da mu pomogne da stekne određene profesionalne kompetencije i znanja, ali ne i da od njega pravi poslušnog radnika i automat za izrabljivanje, već da služi ličnom razvoju i celoživotnom učenju – stvaranju dobrog čoveka. Bez filozofije kao temelja društvenih i humanističkih nauka taj cilj obrazovanja svodi se na puku formalnost.
Ne vredi ni to što brojni dokazi i primeri iz prakse pokazuju kako je filozofija višestruko korisna za kognitivni, moralni i socijalni razvoj dece – pokazujući kako „majka svih nauka” ne samo što treba da ima svoje mesto u srednjoškolskom obrazovanju, kao obavezan predmet, već bi trebalo razmotriti i uvođenje „filozofije za decu” u osnovnoškolsko obrazovanje, takođe kao obavezan predmet.
Jasno je koliko to u ovom trenutku zvuči utopijski.
S obzirom da filozofija predstavlja stožer društveno-humanističkih nauka, koje se sve više marginalizuju i instrumentalizuju, na delu je ništa drugo do prodorna dehumanizacija čoveka.
Da li smo ikada uopšte i izašli iz te proklete pećine na svetlost Sunca ili je to bio samo san za koji nikada nismo imali dovoljno hrabrosti?
Za one koji potežu argument o ” praktičnoj beskorisnosti” filozofije ostavljam ovaj citat velikog Bertranda Rasela:
“Praktičan čovek, kako se ta reč obično upotrebljava, je onaj koji priznaje samo materijalne potrebe, koji shvata da ljudi moraju da hrane telo, ali im nije poznato da je i duhu neophodna hrana… Čak i u postojećem svetu duhovna dobra su bar isto toliko važna kao i telesna… Samo one koji nisu ravnodušni prema ovim dobrima možemo ubediti da izučavanje filozofije nije gubljenje vremena.”