U središtu književnog opusa Fjodora Mihajloviča Dostojevskog stoje pitanja koja razaraju i uzdižu ljudski duh. Ta “prokleta pitanja” – o smislu života, Bogu, slobodi, odgovornosti i moralnom zlu – odjekuju u svakom od njegovih romana, čineći ga ne samo velikim pripovedačem već i pretečom egzistencijalističke misli, kao i vrsnim istraživačem dubina i visina ljudske psihe.
Egzistencijalizam, filozofski pravac koji je cvetao u 20. veku kroz dela Martina Hajdegera, Žan-Pol Sartra, Simon de Bovoar i drugih, nalazi u Dostojevskom svog saveznika. On ne samo da osvetljava ljudsku slobodu i strahotu izbora, već i secira ono što Sartr naziva “mučninom postojanja” – osećajem teskobe i praznine pred bezdanim pitanjima ljudskog bivstvovanja.
Čovek između slobode i odgovornosti
Dostojevski je bio duboko fasciniran pitanjem slobode. Likovi poput Raskoljnikova iz Zločina i kazne ili Ivana Karamazova iz Braće Karamazovih oličenje su ljudske potrebe da dokažu vlastitu autonomiju, čak i po cenu moralnog pada. Raskoljnikov ubija da bi potvrdio svoju moć da prekrši moralni zakon, dok Ivan ide korak dalje, postavljajući pitanje: ako Boga nema, da li je sve dozvoljeno?
Ova dilema savršeno odražava egzistencijalističku misao. Sartr je tvrdio da je čovek “osuđen na slobodu” – prisiljen da bira i snosi teret odgovornosti za svoje odluke. Dostojevski nudi nijansiraniju sliku. Njegovi junaci često se suočavaju s posledicama svojih izbora, ne samo u spoljnjem svetu već i u dubinama vlastite savesti, što vodi u patnju, kajanje ili duhovni preobražaj.
Bog, moral i apsurd
Dostojevski nije bio filozof u strogom smislu, ali njegova dela postavljaju filozofska pitanja s retkom intenzivnošću. Kroz likove poput Velikog inkvizitora, autor istražuje dilemu između vere i skepticizma. Veliki inkvizitor veruje da ljudi nisu sposobni da nose breme slobode i da im je potrebna laž da bi živeli. Ovde vidimo ranu formulaciju egzistencijalnog apsurda – sukoba između ljudske težnje za smislom i indiferentnog kosmosa koji odbija da pruži odgovore, tematika koju će posebno istaći Alber Kami u svom Strancu i Mitu o Sizifu.
Za razliku od egzistencijalista i autora poput Sartra i Kamija, koji u apsurdu vide poziv na kreiranje sopstvenih vrednosti, Dostojevski pronalazi utehu u veri. Njegovi junaci često dolaze do spoznaje da je smisao moguće pronaći samo kroz ljubav, patnju i predavanje višem principu – Bogu ili ljudskoj solidarnosti.
Patnja kao put ka autentičnosti
Egzistencijalizam se bavi autentičnim životom – načinom na koji čovek može živeti u skladu sa svojim unutrašnjim vrednostima i slobodom. Dostojevski ovu autentičnost pronalazi kroz patnju. Patnja nije kazna, već prilika za pro-čišćenje i duhovni rast. U Zločinu i kazni, Raskoljnikov kroz patnju pronalazi pomirenje sa sobom i svetom, dok je Aljoša Karamazov oličenje vere u ljubav kao krajnji odgovor na ljudsku patnju.
Dostojevski i mi
Dostojevski nije dao odgovore na “prokleta pitanja,” niti je to pokušao. Njegova snaga leži u tome što je otvorio prostor za razmišljanje, suočavanje i preispitivanje. Egzistencijalizam, sa svojim insistiranjem na slobodi i autentičnosti, nudi savremene alate za interpretaciju Dostojevskog. Ipak, dok egzistencijalisti često ostaju u granicama ljudskog subjekta, Dostojevski nas vodi dalje – ka spoznaji transcendencije, ka mogućnosti da smisao pronađemo u nečem većem od nas samih.
U svetu koji je sve bučniji i površniji, “prokleta pitanja” Dostojevskog i dalje nas pozivaju da zastanemo, oslušnemo i suočimo se s vlastitim dubinama. Njegovi romani nisu samo priče, već ogledala koja nas primoravaju da se suočimo s istinama koje možda ne želimo da vidimo – ali koje nas, jednom kada ih prihvatimo, čine autentičnijima, slobodnijima i ljudskijima.
