Svest je nešto što nam je najbliže i najizvesnije kao svesnim bićima, ali ipak ostaje nešto o čemu znamo vrlo malo kada je reč o našem naučnom znanju.
Filozofija duha (filozofija uma, eng. philosophy of mind) savremena je filozofska disciplina koja se bavi pitanjima o duhu, mentalnim fenomenima, o svesti, o osećanjima, pamćenju i jeziku. Jedno o najvažnijih, ali i najaktuelnijih pitanja, možda čak i centralnih problema u filozofiji duha jeste pitanje odnosa između duha i tela, savremenijom terminologijom rečeno u pitanju je problem svesti i mozga. Na engleskom ova tema danas je poznata kao mind–body problem. Neki autori smatraju da je to samo jedna modernija verzija starog filozofskog pitanja o odnosu bića (stvarnosti) i mišljenja (čoveka).
Savremeni problem duh-telo nastaje u okviru sukoba dve različite pozicije unutar filozofije duha. To su pozicija redukcionizma i pozicija antiredukcionizma. Autori koji stoje na pozicijama redukcionizma smatraju da se mentalni fenomeni, kao što su: svest, verovanja, želje, doživljaji, mogu u potpunosti objasniti njihovim redukovanjem (svođenjem) na temeljne biološke, fiziološke i neurološke procese mozga i moždanog sistema. Neki čak smatraju da ih možemo i potpuno eliminisati (ukloniti) iz našeg naučno-filozofskog diskursa. U tu grupu spadaju, između ostalih, sledeći autori: U. T. Plejs, Dž. Dž. K. Smart, D. M. Armstrong, D. Dejvidson, D. Denet, P. Čečrland i dr.
Grubo govoreći, ako zanemarimo fine razlike koje postoje između navedenih redukcionista, generalni stav ovih autora jeste da naša svest nije ništa više, a ni manje, od procesa koji se dešavaju u ljudskom mozgu i pratećih telesnih procesa. Drugim rečima, ono što mi nazivamo rečima “želja”, “verovanje”, “svest” nisu realno postojeći fenomeni – jedino što realno postoji jesu naš mozak i neurofiziološke reakcije našeg organizma. Kada nešto “želimo”, “osećamo” ili “doživljavamo” reč je o moždanoj, neurofiziološkoj reakciji. Kada posmatram, na primer, prelepi zalazak Sunca, subjektivni doživljaj lepog i prijatnosti kojeg u tim momentima mislim da imam nije ništa više od biohemijske reakcije mog mozga.
Antiredukcionisti smatraju da se mentalni fenomeni, uključujući i naše svesno iskustvo, ne mogu objasniti redukcijom, odnosno neurofiziološkim procesima mozga, jer ti fenomeni imaju nešto što izmiče tom objektivno-naučnom posmatranju iz perspektive trećeg lica – a to su doživljaji ili kvalija (eng. quale). Reč je o subjektivnom karakteru iskustva, o kvalitativnom doživljaju. Kada posmatram spomenuti zalazak Sunca ili kada jedem ukusnu čokoladnu tortu sa prelivom od jagoda, ti doživljaji čine specifičan kvalitet mog iskustva, koji je dostupan samo meni, dakle, subjektivno. Nikakav snimak mozga ne može verno preneti taj doživljaj nekom trećem licu. On ga samo može doživeti na svoj način, ako odluči da posmatra zalazak Sunca ili pojede parče torte. Taj aspekt iskustva dostupan je samo posmatraču iz perspektive prvog lica, dakle onome koji nešto subjektivno doživljaja. U ovu grupu autora spadaju: Džon Serl, Tomas Nejgel, Dejvid Čalmers, Den Zahavi, Šon Galager i dr.
Naravno, veliko pitanje koje se postavlja je koja grupa je u pravu?
Treba se prisetiti da je ovaj problem iritirao još i samog Dekarta (pitanje u kakvom su odnosu duša i telo), ali i mnoge religiozne mislioce srednjovekovne filozofije, koji su primat uvek davali duši i duhu nad telom i materijom. Danas se govori o odnosu svesti (uma) i mozga. U svom savremenom obliku unutar filozofije duha, problem se svodi na dva temeljna pitanja.
Prvo pitanje je pitanje o pojedinačnim aktivnostima i procesima unutar mozga i njihovom vezom (sponom, eng. link) sa mentalnim (subjektivnim) doživljajima. Na primer: koji se sve procesi događaju u mozgu kada vidimo crvenu ružu ili kada slušamo Betovena? Koje regije mozga su aktivne kada sanjamo, a koje kada ne sanjamo, koje kada spavamo, a koje kada smo budni… itd.
Drugo pitanje je opštijeg karaktera i ono stoji na granici između nauke i filozofije: to je pitanje o neuralnom korelatu svesti. Postoji li jedan centar ili određeni neurofiziološki proces u mozgu koji je odgovoran za pojavu svesti? To je pitanje o uzročnom posledičnom odnosu koji (treba da) postoji između moždane aktivnosti i svesnog subjektivnog stanja i pratećih mentalnih fenomena. Drugim rečima: kako nastaje svest iz organske materije, tačnije iz organa kakav je mozak?
Prvo pitanje i pitanja slična njemu spadaju pod ono što filozof Dejvid Čalmers naziva lakim problemima u filozofiji duha. Drugo pitanje spada pod tzv. težak problem. Za sada smo uz pomoć tehnologija i tehnika za snimanje mozga došli do značajnih i neverovatnih otkrića o tome kako funkcioniše taj organ. Ali i dalje, pored sveg napretka, nismo uspeli da otkrijemo kako nastaje svest, iz kojih moždanih procesa proizlazi svesnost i koja je njena neuralna spona sa mozgom? Još uvek, dakle, ne znamo zašto i kako ljudska bića imaju samosvest. Zato problem svesti ostaje najveća misterija sa kojom se možemo suočiti u savremenoj nauci i filozofiji. Svest je nešto što nam je najbliže i najizvesnije kao svesnim bićima, ali ipak ostaje nešto o čemu znamo vrlo malo kada je reč o našem naučnom znanju.
Pročitajte i
