U svetu prepunom obaveza, brzog tempa i stalne buke, svesnost (mindfulness) postaje ključan alat za brigu o sebi, a time i za filozofski promišljen pristup životu. Svesnost nas uči kako da se vratimo sebi, obraćajući pažnju na sadašnji trenutak i povezujući se sa sopstvenim mislima, emocijama i telom bez prosuđivanja. Ova praksa podseća na antičke filozofske metode samoposmatranja i refleksije, gde je briga o sebi bila suštinska komponenta mudrog življenja.
Filozofi poput Sokrata i Epikura naglašavali su važnost samospoznaje i negovanja unutrašnjeg života. Za Sokrata, “neispitan život nije vredan življenja”, dok je Epikur verovao da je sreća rezultat unutrašnje ravnoteže i smirenja uma, a ne spoljašnjih dostignuća. Svesnost, kao savremena praksa, sleduje sličan put – vraća nas osnovama i podstiče na stalno promišljanje o tome kako živimo, reagujemo i donosimo odluke.
Briga o sebi kroz svesnost kao mindfulness nije puka potraga za hedonizmom ili beg od stresa, već filozofska praksa i duhovna vežba koja nam pomaže da razvijemo svest o onome što nas zaista pokreće, što nas čini mirnim i zadovoljnim. Kroz tu prizmu, briga o sebi postaje čin stvaranja prostora za introspekciju, promišljanje o sopstvenim vrednostima i dublje povezivanje sa svetom, umesto nepromišljenog odgovaranja na životne zahteve.
U tom smislu, svesnost nije samo tehnika za smanjenje stresa, već duboko filozofski pristup koji nas vraća autentičnom, refleksivnom i svrhovitom životu. Kroz nju učimo kako da negujemo unutrašnju ravnotežu, prepoznajemo ono što je važno i živimo sa svesnom pažnjom, što je suštinska briga o sebi u najplemenitijem smislu.
Pročitaj i : Terapeutski cilj psihoanalize prema Erihu Fromu
Zapratite nas na Instagramu filocentar
