Egzistencijalizam je punk filozofija!
Egzistirati znači biti svestan vlastitog postojanja
Filozofija egzistencije, ili egzistencijalizam, je savremena filozofija koja postavlja pitanja o smislu, svrsi i vrednosti ljudske egzistencije (lat. existentia – egzistencija, postojanje; od glagola ex-sistere – „biti izvan”).
Pod egzistencijom ovde se podrazumeva subjektivna, konkretna čovekova egzistencija – čovekov lični položaj i njegova specifična ljudska situacija. Ne misli se pod tim terminom puka fizička ili ekonomska “egzistencija”, kako se to često kaže. Egzistencija ovde podrazumeva samosvesni odnos čoveka prema sebi, drugima i svetu.
Egzistencija je, dakle, specifičan oblik ljudskog postojanja. Čovekovo postojanje se od drugih stvari u svetu razlikuje po tome što je čovek jedino biće koje se svesno odnosi prema svom postojanju (ili opstojanju, kako se to često u filozofiji egzistencije kaže).
Osnovne odlike ljudske egzistencije su: sloboda, individualnost, neponovljivost, konačnost, paradoksalnost, apsurdnost, autentičnost. Ovo su ujedno i osnovni pojmovi na kojima se grade i iz kojih se razvijaju teorije u filozofiji egzistencije.
Egzistencijalizam kao kulturološki pokret
Mislioci koji su posredno uticali na razvitak ove misaone struje su: Paskal, Šopenhauer, Niče, Diltaj, Dostojevski, Frojd… A među najznačajnijim predstavnicima ove filozofije su: Seren Kjerkegor, Lav Šestov, Nikolaj Berđajev, Karl Jaspers, Martin Hajdeger, Alber Kami, Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr. Neki od ovih autora, poput Hajdegera i Kamija, nisu sebe smatrali egzistencijalistima, iako u njihovim filozofijama nesumnjivo preovlađuju elementi egzistencijalističke misli.
Osim raznovrsnosti učenja samih autora koji su se smatrali egzistencijalistima, činjenica da je egzistencijalizam nakon Drugog svetskog rata postao stvar opšte (pop?) kulture u Francuskoj, jedna „moda mišljenja“ – sam naziv existentialisme počeo je da se tiče svetonazora (pogleda na svet) koji neko ima o životu uopšte, da se odnosi na popularnu muziku, romane, filmove, pa čak i na stil oblačenja – sve to, dakle, uticalo je i na kasniju istorijsko-filozofsku recepciju filozofije egzistencije, u kojoj se olako previđao filozofski momenat, a mahom isticao onaj popularno-kulturološki.
Većina filozofa, ali i jedan širi krug tadašnje „intelektualne elite“ Zapada, tokom druge polovine 20. veka prihvata egzistencijalizam isključivo kao jednu vrstu socijalno-umetničkog pokreta i „atmosfere“ mladalačkog zanosa koja je vladala u Francuskoj i još nekim zemljama Zapadne Evrope neposredno nakon rata.
Od sredine četrdesetih godina XX veka egzistencijalistima su nazivani svi koji su praktikovali slobodnu ljubav i noći provodili plešući uz džez muziku.
Bejkvel, S., 2018, str. 17.
Ustaljeno je mišljenje u tzv „akademskoj“ (tj. univerzitetskoj) filozofiji da filozofija egzistencije nije filozofska disciplina i da nema isti status kakav imaju npr. ontologija, epistemologija, estetika, filozofija jezika, itd. Filozofija egzistencije posmatra se pre svega kao jedan kulturološki pokret, pravac ili škola mišljenja, ali ne i kao zasebno disciplinarno polje.
Specifičnost egzistencijalizma
Većina savremenih autora kritikovala je bilo kakvu ideju o filozofskom elementu u egzistencijalizmu. Između analitičke struje mišljenja (pre svega neopozitivizma koji insistira na “logičkoj higijeni” mišljenja) sa jedne i strukturalizma (koji polazi od destrukcije metafizike i “narativne” filozofije), sa druge strane, filozofija egzistencije odbačena je kao „neozbiljna“, anti-akademska kvazifilozofija ili kao zastarela varijanta metafizičkog nasleđa iz 19. veka. Tako recimo, da uzmemo samo jedan od mnogih primera, ugledni i veliki Bertrand Rasel piše:
Evropska egzistencijalistička filozofija prilično je zagonetna. U stvari, povremeno je teško vidjeti u njoj išta što bi se moglo prepoznati kao filozofija u tradicionalnom smislu te riječi […] Taj pokušaj da se pretvori pojedinačni nazor o životu u ontološko učenje izgleda prilično neobičan tradicionalnom filozofu, bez obzira na to da li on pripada racionalističkom ili empirističkom taboru. To je kao da netko pretvori roman Dostojevskog u filozofske udžbenike.
Rasel, B., 1970, str. 302-304.
Razlozi za ovakav, najblaže rečeno ambivalentan, status filozofije egzistencije, ipak, nisu samo stvar spoljašnjih kritika, već su na neki način prisutni u samoj stvaralačkoj praksi autora koji se smatraju egzistencijalistima. Od Kjerkegora, preko Jaspersa, Sartra, Kamija i Simon de Bovoar: niko od njih nije sa namerom radio na sistematskom razvijanju filozofije egzistencije kao posebne filozofske discipline. Razlog za to prvi je jasno izrazio Kjerkegor, a svi kasniji autori koji su baštinili njegovu misao držali su se istog razloga, uz manje ili veće varijacije. Naime, čitava ideja je u tome da čovekova egzistencija kao ono konkretno i neponovljivo, ne može na bilo koji način da se uopšti, sistematizuje ili objasni. Govoriti o egzistenciji sa pozicije sistema, a u cilju nekakvog apstraktnog objašnjenja, znači uništiti tu egzistenciju.
Drugim rečima, ako bi egzistencijalizam postao filozofska disciplina, poput ontologije ili filozofske antropologije, i razvio odgovarajuće metode kojima bi se istraživao predmet – egzistencija – onda bi se ta egzistencija rastopila u učenjima, sistemima i teorijama, a sa njom bi nestao i čitav duh egzistencijalističkog stava. Egzistencijalista ne želi da objašnjava i obrazuje teorije, poput naučnika ili tradicionalnog filozofa; on želi da sačuva ono neponovljivo i jedinstveno u egzistenciji, teži da rasvetli živu egzistenciju i njenu dinamiku, a ne od nje da načini još samo jedno mrtvo slovo na papiru.
Ideja o nemislivosti i neizrecivosti egzistencije datira još iz srednjovekovne (hrišćanske) filozofije, sa tim što je tada u pitanju bila Božija egzistencija, a ne ljudska. Bog je natprirodan: nemislivo i neizrecivo biće koje izmiče konačnom ljudskom razumu. Njemu se možemo približiti jedino verom i religioznim osećajem koji izvire iz „srca“. Taj „iracionalistički“ stav, uz dopune i izmene koje je doživeo preko Kjerkegora i filozofije života (lebensphilosophie), u filozofiji egzistencije razvija se kao stanovište po kojem razum, diskurzivno i logičko mišljenje više nisu jedini načini putem kojih stupamo u odnos sa „ostatkom“ stvarnosti i vlastitim opstojanjem. Intuicija postaje podjednako važna kao i racionalno saznanje, doživljaj podjednako bitan kao i pojam, a ljudsko biće više nije (samo) „slika božija“ ili animal rationale, već slobodna i konkretna egzistencija, koja se ne može redukovati i u potpunosti zahvatiti pozitivističkim kategorijama ili teološkim dogmama.
Egzistencijalno mišljenje
S obzirom na rečeno – zbog statusa egzistencijalizma kao „pokreta“ ili pravca u kulturološkoj praksi, zbog sadržaja koji je dominirao u toj filozofiji, ali i načina na koji se taj sadržaj obrađivao – može se reći da je filozofija egzistencije u jednom smislu anti-filozofija. Ukoliko pod filozofijom smatramo disciplinu duha koja racionalnom refleksijom, kritičkim uvidima, argumentima i metodskim putem pokušava da odgovori na različite vrste problema, da ih razreši ili logički razjasni, onda filozofija egzistencije nije sasvim, barem ako tradicionalno postavimo stvari, filozofija u akademskom smislu te reči.
Još od Sokrata i antičke filozofije skepticizma, preko već spomenute filozofije života, pa i marksizma, koji to čini na svoj način, očigledno se osetila potreba za prevazilaženjem onoga što su autori „frankfurtske škole“ nazvali „diktatura razuma“. Ta diktatura se u slučaju savremene filozofije neretko ispoljava i kao sterilna, samodovoljna i dosadna akademska (univerzitetska) praksa. Akademsko bavljenje filozofijom ima jasan modus operandi: pisanje i publikovanje naučnih i stručnih radova, rad na projektima i organizovanje ezoteričnih konferencija. To je sasvim legitiman način rada. Problem sa tim je što ti radovi i projekti imaju veoma tanke i slabe veze sa konkretnom egzistencijom čoveka, ili huserlovski rečeno, sa „svetom života“. Prostije rečeno, posmatrano iz životnopraktičke perspektive – bezvredni su i dosadni.
Kod Sokrata i antičkih skeptika pronalazimo tragove jedne filozofske prakse kojoj cilj nije samo theoria, „misaono posmatranje”, već vođenje dobrog života i briga o duši. Od sredine 19. veka, postoji jasna potreba da se misli protiv samog (apstraktnog) mišljenja, a u ime konkretnog života. Ali ne u ime nekog unapred već određenog života, već života koji se i sam traži. Za razliku od većine tradicionalne filozofije, zaključno sa Hegelom, i u protivstavu prema (neo)pozitivizmu 19. i 20. veka, koji želi da razvije jednu „naučnu filozofiju“, filozofija egzistencije pokušava da uspostavi egzistencijalni, a ne čisto teorijski, odnos prema čoveku. Nije dovoljno samo misliti o životu, potrebno je i promišljeno egzistirati.
Suprotno ovim filozofijama (tradicionalnim, prim. aut.), filozofije egzistencije čuvaju ambiciju da se distanciraju od teorijskog stava. One neće da budu teorija, već su inaugurirale egzistencijalni odnos prema mišljenju.
Zurovac, M., 1977, str. 19.
Anti-filozofija?
Zato Stjuart Hanskomb sa Univerziteta u Glazgovu, upoređuje egzistencijalizam sa punk kontra-kulturom koja je izrasla kao strastveni, subverzivni, a na momente čak i nasilni pokret, pretežno mladih ljudi.
Dadaizam je umetnost koja je anti-umetnost. Punk je muzika koja je anti-muzika. Egzistencijalizam je filozofija koja je anti-filozofija. […]Punk muzika je “autsajderska estetika” (Jon Savage, England’s Dreaming, 1991), ali je ipak estetika. Isto tako, egzistencijalizam mora prihvatiti refleksivni racionalni diskurs, jer je to filozofiji neophodno; ali deo njegove agende je da identifikuje granice takvog diskursa i na taj način nas preusmeri na ono što ova perspektiva marginalizuje i potiskuje.
Stuart, H., 2016.
Filozofija egzistencije, dakle, predstavlja u istoriji filozofije pravac koji filozofsku delatnost ne posmatra kao čistu teoriju i konstrukciju velelepnih misaonih sistema ili oruđe za demonstraciju elokvencije i inteligencije filozofa. U tom smislu, egzistencijalizam se može odrediti i kao anti-filozofija, ako govorimo o jednom uobičajeno akademskom shvatanju te reči. Svakako reč je o anti-akademskoj praksi. To je filozofija, da parafraziramo Pjera Adoa, čuvenog zagovornika ideje o filozofiji kao „duhovnoj vežbi”, koja ne želi da obavesti i informiše, već da preobrazi.
Sartru, ali ni Kjerkegoru, Jaspersu, Kamiju, Simoni de Bovoar i ostalima, nije bilo dovoljno samo da govore o egzistenciji, da o njoj filozofiraju, već su morali i da je žive u praksi. Što su i činili. Egzistencijalista ne može samo da misli i govori o slobodi – umesto da o njoj teoretiše, on mora da je sprovodi, da je praktikuje i da je egzistira. Sartr bi, na kraju krajeva, rekao – da se u njoj i kroz nju angažuje, što je on i radio.
Filozofija egzistencije nema nameru da nas školski podučava, pomoću velikih sistema i apstraktnih ideja, šta je to autentična egzistencija, šta je sloboda, šta je smisao, šta je sreća, šta je ljubav itd. Ona želi da mi to sami otkrijemo kroz egzistencijalnu praksu. Ona ne želi da nam se obraća ex cathedra, već da nas preobrazi, da nas, poput samog Sokrata angažuje u promeni koju ćemo sami započeti.
Pored do sada predočenog, ono zbog čega se egzistencijalizam zaista izdvaja u odnosu na sve druge filozofske i filozofsko-kulturološke discipline i pokrete jeste njen fundamentalni stav po kojem: egzistencija prethodi esenciji. O tom stavu, koji ujedno predstavlja i lajtmotiv čitavog egzistencijalizma, možete čitati u tekstovima Čovek je biće koje egzistira i Kratka istorija egzistencijalizma.
Reference:
Bejkvel, S. (2018): U egzistencijalističkom kafeu, Beograd: Službeni glasnik.
Hanscomb, S. (2016): „Existentialism as Punk Philosophy”, Philosophy Now, https:// philosophynow.org/issues/115/Existentialism as Punk Philosophy.
Rasel, B. (1970): Mudrost Zapada, Ljubljana: Mladinska knjiga.
Zurovac, M. (1977): „Ka filozofiji egzistencije”, u: Bofre, Ž. (ur.), Uvod u filozofiju egzistencije, Beograd: BIGZ.