Kamen postoji, drvo, pas i mačka žive, a čovek postoji, živi i egzistira. Šta to znači?

Filozofija egzistencije, ili egzistencijalizam, je pravac u savremenoj filozofiji koji pitanje i problem ljudske egzistencije postavlja u centar istraživanja (lat. existentia – postojanje, egzistencija; od reči ex-sistere – što znači „biti izvan”).

Pojam „egzistencija” ovde podrazumeva subjektivnu, konkretnu, čovekovu egzistenciju, lični položaj čoveka, njegovu specifičnu ljudsku situaciju. Ovde se termini “položaj” i “situacija” uzimaju u što širem značenju. Što znači da se filozofija egzistencije ne bavi samo čovekom kao mislećim, logičkim/racionalnim subjektom, već je u centru filozofske refleksije čovek kao delatna, praktička i osećajna individua – kao subjekt ličnog i svesnog iskustva i doživljaja.

Ezistencija je, dakle, specifičan oblik ljudskog postojanja. Čovekovo postojanje se od drugih stvari u svetu razlikuje po tome što je čovek jedino biće koje se svesno odnosi prema svom postojanju (ili opstojanju, kako se to često u filozofiji egzistencije kaže). Zato čovek ne može da se spoznaje na isti način kao i ostala stvarnost, niti se naučno i racionalno u potpunosti može razumeti ljudska osobenost.

Osnovne odlike ljudske egzistencije bi bile: sloboda, individualnost, konačnost, neponovljivost, paradoksalnost, apsurdnost, autentičnost… Ovo su ujedno i osnovni pojmovi na kojima se grade i iz kojih se razvijaju teorije u filozofiji egzistencije.

Mislioci koji su na neki način uticali na razvitak ove misaone struje, više posredno, su: Paskal, Šopenhauer, Niče, Diltaj, Dostojevski, Frojd… A među najznačajnijim predstavnicima ove filozofije su: Seren Kjerkegor, Karl Jaspers, Martin Hajdeger i Žan Pol Sartr.

Ovde ćemo u kratkim crtama izneti osnove Kjerkegorove i Sartrove filozofije. Spomenućemo samo ova dva filozofa jer su oni možda istorijski najpoznatiji kada je u pitanju filozofija egzistencije. Prvo jer se Kjerkegor smatra pra-ocem egzistencijalizma, a Sartr je prvi filozof koji se jasno i otvoreno izjasnio kao zastupnik filozofije egzistencije.

Ne postoji jedna opšte prihvaćena definicija egzistencijalizma kao filozofskog pravca (škole ili pokreta). Ovaj termin je jedna istorijska pogodnost, u smislu da je počeo tek naknadno da se koristi i pripisivao se nekim autorima davno nakon što su oni umrli. Kjerkegor nikada nije za sebe rekao da pripada egzistencijalizmu, Jaspers je negovao veoma dvoznačan odnos prema filozofiji egzistencije, dok je Hajdeger izričito odbijao da se svrsta među egzistencijaliste, kao i Sartrov prijatelj, autor čuvenog „Stranca“, Alber Kami.

Seren Kjerkegor (1813 – 1855), danski mislilac koji se smatra pretečom egzistencijalizma, za sebe nikada nije rekao da je egzistencijalista, čak ni da je filozof, već je o sebi pre govorio kao o „religioznom autoru”.

U samom središtu Kjerkegorove filozofije nalazi se lični odnos čoveka prema svetu. Njegovo stanovište i polazište je radikalni individualizam. On odbija i kritikuje svaku filozofiju koja stvarnost predstavlja i tumači kao celovit, racionalno uređen sistem, kao što je npr. Hegelova filozofija. Ono što je opšte i univerzalno, nebitno je za egzistenciju, jer, kako smatra Kjerkegor: “egzistencija nema sistema.” Prosto rečeno, ovaj mislilac se suprotstavlja svakoj filozofiji, pa i Hegelovoj, koja teži sistematskim misaonim konstrukcijama i naučnoj objektivnosti.

Čitava tradicija filozofije, koja se, manje više, zasniva na takvim sistemima, ne može da shvati ono pojedinačno i neponovljivo u ljudskoj egzistenciji, u njenoj trenutačnosti i jedinstvenosti. Potrebno je shvatiti, ili bolje reći tumačiti i osvetliti, izolovanog pojedinca u njegovim životnim i graničnim situacijama.

Filozofija prestaje da bude sistematsko, apstraktno razumevanje čoveka i sveta, i postaje da bude stvar unutrašnjih doživljaja individue.

A kakva je egzistencija te individue? Ona je, kao što smo rekli, slučajna, neponovljiva, konačna, prolazna i neizvesna. Pojedinac je nesiguran u svetu jer ne postoji čvrst oslonac postojanja, ni u čoveku, ni izvan njega, niti postoji jasan, unapred postavljen smisao ili svrha, razlog koji čovek treba da ostvari ili shvati. Kako je, dakle, ta egzistencijalna istina uvek subjektivna i lična ona se ne može racionalno (objektivno i naučno) razumeti.

Zato Kjerkegor kaže da kada bi sva metafizička i naučna pitanja bila rešena, time još uvek ne bi bilo rešeno pitanje individualnog životnog smisla.

A kako se otkriva taj životni smisao, ta lična istina? Pre svega, potraga za smislom i ličnom, subjektivnom istinom u vlastitoj egzistenciji, počinje iz straha. Najpre je tu strah od smrti. Smrtnost rađa osećanje ništavnosti i bezvrednosti, doživljaj konačnosti. Kjerkegor ističe da postoje dva izlaza iz nihilizma koji nastaje takvim osećanjima. Prvi je očaj, koji vodi u samoubistvo ili ludilo. Drugi je vera. Ali ta vera se ne može racionalno opravdati, ona je jedna slobodna odluka individue koja egzistira. Vera nije apsolutna istina, ona je istina pojedinačne, subjektivne i lične egzistencije. Vera je iznad razuma, počinje tamo gde mišljenje prestaje. Vera prevazilazi istinu, ona je strast, ona je duševni mir.

A duševni nemir stvaraju upravo paradoksi ljudske egzistencije, čovek živi u paradoksima, u nepomirljivm suprotnostima. U ljudskoj egzistenciji, koja je i sama paradoksalna, povezuju se suprotnosti koje se ne mogu izmiriti: konačno i beskonačno, ljudsko i božansko, smisao i besmisao, znanje i vera… itd. Svi ti mometni od kojih je sastavljena egzistencija ne mogu se sistematski uopštavati, oni su neposredno dati, neponovljivi, jedinstveni. Dakle, istina je moguća samo kao subjektivna, kao tumačenje vlastite egzistencije.

Dostići autentičnu egzistenciju, to bi, po danskom misliocu, trebala da bude svrha svakog života svakog pojedinca. On razlikuje tri stadijuma koja vode do te autentične egzistencije. Prvi stadijum je estetski. Tu se egzistencijalni nihilizam preovladava čulnim zadovoljstvima i mašti. Drugi stadijum je etički. Tu se egzistencijalna nesigurnost preovladava delovanjem iz dužnosti, u skladu sa životnim potrebama i obavezama i odgovornostima prema drugim ljudima u društvu. Treći stadijum je religiozni. U njemu se onaj bazični strah prevazilazi kroz istinsku ličnu veru prema Bogu. U ovom Kjerkegorovom učenju ne treba tražiti nekakvu apologiju hrišćanstva i crkve. Naprotiv, on je smatrao da je crkva sa svojom zvaničnom “politikom” leglo licemerstva i laži.

Žan-Pol Sartr (1905 – 1980) je najznačajniji predstavnik egzistencijalističke filozofije u Francuskoj i generalno u savremenoj epohi i prvi koji se otvoreno predstavio kao egzistencijalista. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost (koju je odbio da primi iz ličnih, egzistencijalnih ubeđenja), pripadnik mnogih društvenih pokreta i društveni kritičar.

Filozofija, prema mišljenju francuskog filozofa, treba da bude podsticaj za slobodno delanje, poziv na ispunjenje slobode. U centru njegove filozofije, što odlikuje sve egzistencijaliste, jeste čovek kao biće koje egzistira. Jedino čovek ima neki odnos prema smislu svoje egzistencije (druga bića nemaju samo-svest o tom odnosu). Čovek najpre opstoji (egzistira), pojavljuje se i snalazi se u svetu, odnosno dela i angažuje se.

Zato i Sartr kaže da je čovek ono što učini svojom delatnošću: „Čovek je ono što od sebe čini.“, piše Sartr. Drugim rečima, “egzistencija prethodi esenciji.” Sartr je možda i najpoznatiji po tome što je tu tradicionalnu filozofsku suprotnost egzistencije i esencije (suštine) protumačio pretpostavljajući egzistenciju esenciji.

Mi prvo donosimo izbore i delamo, a tek se onda samodefinišemo kroz naša dela i izbore.

Da bi istakao posebnost egzistencije, Žan-Pol razlikuje dva područja stvarnosti: materiju i svest, tj. biće po sebi (materija) i biće za sebe (svest). Biće po sebi je izvan čoveka, materija, ono što je determinisano. Kao takvo, čovek to tumači kao nešto teško i masivno, nešto što pruža otpor, biće za sebe se suprotstavlja tome i stoji naspram toga. Čovek, kao biće koje egzistira, se trudi da to prevaziđe, transcendira, nadiđe, i zato putem svesti razvija svoj svet, imaginarno projektuje stvarnosti koje ne postoje u fizičkom svetu. Egzistencija se potvrđuje tim imaginarnim projektovanjem, stvaranjem budućnosti i praktikovanjem slobode kroz individualne izbore između različitih mogućnosti.

Međutim, pošto u životu ne ide sve glatko, ostvarivanje slobode je uvek neizvesno. Niko nam ne garantuje da ćemo aktualizovati te slobodno izabrane mogućnosti. I zato se javlja mučnina ili bolje – teskoba. Jer sloboda nije apsolutna sloboda. Sloboda je uvek određena nekom konkretnom situacijom, nužnostima i situacijama u kojima se nalaze i druge egzistencije.

Ali pošto je sloboda moć, moć da biramo, da ostvarimo svoje ciljeve i mogućnosti, a videli smo da je to često i mučno, odnosno da dovodi to teskobe, sloboda – pored te teskobne strane – nosi sa sobom i odgovornost. Mi i samo mi moramo biti odgovorni za naše izbore koje smo napravili u ostvarenju našeg egzistencijalnog projekta. Zato Sartr svojom filozofijom apeluje i poziva čoveka da izađe iz prosečnosti, da ostvari svoje ciljeve i mogućnosti i da realizuje svoj egzistencijalni projekat, ali da to uradi na jedan odgovoran i human način. I zato on kaže: “egzistencijalizam je humanizam”. Kao bića slobode, na umu uvek moramo umati Drugog kao uslov i granicu moje slobode.

Razlika između bića-po-sebi i bića-za-sebe jeste glavna tačka na osnovu koje se razume čovekova egzistencija kod Sartra. Biće po sebi, tj. materija, je uvek to što jeste, apsolutna konstantnost, identitet sa sobom. Dok, sa druge strane, biće za sebe nije identitet sa sobom, njegovo “jeste” nije to da ono “jeste”, već se ono sastoji da nije to “jeste”, u stvari, on jeste time što nije, nema identiteta sa samim sobom. Materija jeste jedna stalna vremenska konstanta, uvek je prezentna, uvek je “sada”. Svest, odnosno biće za sebe, nije ono što jeste, nije ona određena onim što jeste, već onim što nije, tačnije, onim što bi mogla biti. Čovek je određen iz mogućnosti.

Ta moćnost, po Sartru u krajnjoj liniji jeste Ništavilo. Čovek je ništavan zato što nije ono što jeste. Ništa je ono što (tek, u budućnosti) može biti. Ali pored svesti, čovek poseduje i telo, tako da je ambivalentno biće, izložen i biću-po-sebi i biću-za-sebe. On je razapet između Sve i Ništa. Ali upravo takav položaj čoveku omogućava da bude slobodan. On se oslobađa bića-po-sebi, oslobađa se i Boga kao transcendentnog bića i traži smisao u sebi samom, iz sebe porađa smisao vlastite egzistencije.

Čovek može da realizuje svoj egzistencijalni projekat, svojom delatnošću čovek pravi samog sebe. Kao što smo već rekli, stvaranjem budućnosti i praktikovanjem slobode kroz individualne izbore između različitih mogućnosti čovek traži svoje mesto u svetu, ali, Sartr apeluje, to mora da se radi na jedan odgovoran i human način. Ako je čovek već osuđen na slobodu, samom svojom ontološkom i egzistencijalnom situacijom, on mora biti odgovoran za vlastita dela i život, za svoju egzistenciju, a time i za druge egzistencije.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu PULSE.