Hvalisavci su često odbojni – i da ne bi delovali kao takvi, mnogi ljudi se često uzdržavaju od toga da podele svoje uspehe sa onima oko sebe. Ali nedavna istraživanja sugerišu da skrivanje naših pobeda i uspeha može dovesti do značajnih društvenih gubitaka.
U prvoj od osam studija, 82 odsto učesnika je izjavilo da kriju uspeh od voljene osobe, kolege ili stranca, često iz želje da izbegnu hvalisanje. Ali kako su se drugi osećali kada je neko krio uspeh od njih? U narednim studijama, ljudi su se osećali više uvređenim od strane nekoga ko je, kako su saznali, uskratio da podeli svoje postignuće — kao što je upis na fakultet — u poređenju sa nekim ko ga deli. A tajnovitost je došla sa relacionim posledicama: oni od kojih je uspeh sakriven, umesto da je sa njima podeljen, osećali su se manje bliskim čuvarima tajni i bili su manje skloni da veruju ili sarađuju sa ljudima koji su uspeh sakrili.
Skrivači su se plašili da bi deljenje izazvalo zavist; nisu pogrešili. Ljudi kojima je direktno rečeno o nečijem uspehu osećali su više zavisti nego kod onih koji su to od njih sakrili, ali su to kasnije saznali na drugi način. Ali zavist se često poklapala sa većom srećom prema onome koji deli svoj useh. „Ljudi potcenjuju u kojoj meri drugi doživljavaju pomešane emocije, kao što su zavist i bliskost“, kaže glavna autorka Anabel Roberts, doktorka nauka sa Univerziteta u Čikagu. Takve pogrešne procene mogle bi da naprave više štete od same zavisti.
Deljenje tereta
Da li je u redu, barem, prikrivati svoje neuspehe? Drugi rad sugeriše da bi i ovo moglo biti skupo. U pet studija, učesnici su imali znatno manje sklonosti da dele neuspehe sa drugima nego da dele uspehe ili neutralne ishode, kako u eksperimentima u laboratoriji, tako i kada se prisećaju stvarnih profesionalnih iskustava.
Činilo se da je ova nevoljnost da se dele iskustva posledica toga što su učesnici prevideli vredne informacije koje se mogu prikupiti iz neuspeha. Čak i kada su eksperimenti u laboratoriji bili posebno osmišljeni tako da je priznavanje neuspeha objektivno bilo korisnije drugim učesnicima nego deljenje uspeha, još uvek je bila manja verovatnoća da će priznati grešku. Međutim, namerno isticanje lekcija i pouka koje se mogu izvući iz neuspeha, sopstvenih ali i neuspeha drugih – poput informacija o tome kako da se pobedi u igri, na primer – učinilo je učesnike spremnijim da dele svoje neuspehe.
„Neuspeh bode, tako da ne želimo da razmišljamo o tome“, kaže autorka studije Ajelet Fišbah, takođe sa Univerziteta u Čikagu. Ali ako ne zastanete i ne počnete da razmišljate o nečemu, napominje ona, teško je izvući važne informacije iz toga.
Ako promenimo stav prema neuspehu, to nam može pomoći da vidimo njegovu vrednost. „Ako neuspeh shvatite kao indikaciju da je vaš život neuspeh“, kaže autorka studije, „možda će to biti previše bolno da bismo ga ispitivali i učili.“ „Ali ako o neuspehu razmišljate kao o prepreci, onda ćete verovatno reći: „Šta mogu da uradim drugačije?“
Preuzeto sa: Psychology Today
Prevod za Psihopraxis: Ana Davidov
