– “Filozofija? Je l’ se može živeti od toga?”

– “Može! Samo ako pre toga živiš za filozofiju.”

Pitanje iz naslova je pitanje koje čujem gotovo svaki put kada upoznam nekoga i kada me upitaju čime se bavim i šta sam po struci.

Da budem iskren, ni sam godinama nisam znao odgovor. Studirao sam filozofiju jer sam je zavoleo. Ne zato što sam mislio da ću od nje napraviti posao. Želeo sam da razumem svet, sebe i druge ljude.

Pre svega, živim ZA filozofiju. To je moj poziv. Ali, s obzirom da mi je to i profesija, živim i OD filozofije.

Nije nepoznato mišljenje da je filozofija beskorisna, “mlaćenje prazne slame” koje nema puno veze sa čovekovim realnim i konkretnim životom. Ali sve što živim i radim, a što se tiče filozofije, govori suprotno.

Najpre, filozofija nije promenila samo način na koji razmišljam, već i način na koji živim. Naučila me je da bolje slušam. Da postavljam bolja pitanja. Da sumnjam umesto da brzam sa odgovorima. Da budem samo-kritičan. Da razlikujem ono što zaista hoću od onoga što mi se nameće. Da gradim odnose na razumevanju, a ne na pretpostavkama i neproverenim glasinama.

Studije filozofije za mene su bile mnogo više od pukog formalno-obrazovnog procesa sticanja diplome. One su imale gotovo terapeutski uticaj na mene. Nakon studija nastavio sam da se bavim filozofijom, kroz pisanje, čitanje, volonterski rad, kao nezavisni istraživač… Radio sam u gimnaziji kao pripravnik, kasnije upisao i doktorske studije, bio angažovan kao saradnik u nastavi na fakultetu. Na sve moguće načine koji su mi bili dostupni bavio sam se filozofijom, učio, razvijao se, ne samo kao filozof, već i kao čovek, kao ličnost.

Ali shvatio sam da me akademsko i “formalno” bavljenje filozofijom ispunjava samo delimično. Nešto je falilo.

Jedna važna promena usledila je kada sam postavio pitanje koje je pokrenulo niz događaja koji će ostaviti još jedan dubok trag u mom životu:

Ako je filozofija značajno promenila moj život, a jeste, zašto bi ostala zatvorena između korica knjiga, učionica i naučnih časopisa?

Iz tog pitanja rodio se Filocentar – Centar za edukaciju i filozofsku praksu. Ne kao poslovna ideja, već kao pokušaj da se bavim filozofijom, ne samo kao akademskom disciplinom, već kao umećem življenja koje može da razvije i nauči svako ko je sposoban za samostalno promišljanje.

Nisam postao preduzetnik zato što sam želeo filozofiju da pretvorim u proizvod. Postao sam preduzetnik zato što sam želeo filozofiju da učinim dostupnom ljudima kojima je potrebna. Ljudima koji možda nikada neće upisati filozofski fakultet, ali koji postavljaju filozofska pitanja i tragaju za filozofskim odgovorima, koji teže boljem razumevanju sebe, drugih i sveta u kojem žive.

Shvatio sam da ako želim da se bavim filozofijom ceo život i ako hoću da je približim ljudima kao umeće življenja (ars vivendi) da moram da izgradim model koji će moći da traje. Preduzetništvo mi je pružilo tu mogućnost. Ono mi daje slobodu da biram teme, da razvijam programe za koje verujem da imaju vrednost, da ne zavisim od projektnih ciklusa ili konkursa i da dugoročno gradim nešto što će opstati ukoliko vredi.

Za mene je preduzetništvo postalo način da jedna ideja dopre do više ljudi. Potpuno mi je jasno kako i zbog čega se spoj filozofije i preduzetništva nekome može učiniti neobičnim, neko bi rekao čak i „vulgarnim“. Ali meni se čini da filozofija nikada nije ni bila namenjena samo akademiji. Od Sokrata do danas, ona je nastajala i živela u razgovorima, na trgovima, među ljudima i zbog ljudi.

Filozofija kao univerzitetska disciplina postoji sa razlogom. Ali to nije razlog da ne bude dostupna i ljudima izvan akademije, na drugačije, ne-akademske načine. Verujem da filozofija pripada svakome ko je sposoban za samostalno promišljanje, ko je spreman da postavlja pro-aktivna pitanja, da misli svojom glavom i da radi na sebi. Za to nije potrebna diploma. Potrebni su radoznalost, začuđenost, spremnost na razgovor i hrabrost da preispitamo i sebe i svet oko sebe.

Ako sam kroz svoj rad uspeo barem nekome da približim filozofiju i pokažem da ona nije rezervisana samo za univerzitete, već da može biti živa, korisna i prisutna u svakodnevnom životu, dostupna čoveku od “krvi i mesa”, onda verujem da je Filocentar ispunio svoju svrhu.

Baš zbog toga verujem da filozof ne prestaje da bude filozof kada izađe sa fakulteta, sa diplomom ispod ruke i fotografijom ispred zgrade. Naprotiv. Tek tada počinje ono najvažnije. Filozofija prestaje da bude samo predmet proučavanja i postaje način života. Proživljeno mišljenje i promišljen život. Ideje se ne završavaju u knjigama, već oblikuju naše odluke, odnose, posao i svakodnevicu.

Filozofija nije samo nešto čime se bavim. Filozofija je način na koji pokušavam da živim.

Pročitajte i: Zašto uporno mlatim praznu slamu?

Poseti sajt naše prijateljske organizacije: Institut za lični i društveni razvoj Existere