Često možemo čuti i pročitati da se sebičnost izjednačava sa nekom vrstom samoljublja. U tom smislu sebičnost je bezobzirno i isključivo interesovanje za zadovoljenje vlastitih potreba i koristi. Dakle, u svakodnevnom govoru sebičnost je preterana i zaslepljujuća ljubav osobe prema samoj sebi.

Tako se ona izjednačava, ili neki bi rekli možda potiče, iz ljudske egoističke prirode – prema tom shvatanju čovek se u svom ponašanju vodi samo ličnim interesima, isključujući druge ljude i njihove interese, a to je sve pokrenuto snagom ljubavi prema sopstvenom liku. Ovo izneto gledište bismo mogli da nazovemo tradicionalnim stanovištem – dakle, stanovištem po kom se sebičnost i samoljublje izjednačavaju.

Ako nastavimo dalje da pratimo logiku ovog puta reći ćemo da ljubav prema sebi nužno isključuje ljubav prema drugima. Zaista ako samoljublje, i u tom slučaju i sebičnost, shvatimo kao nešto što nas odvaja od drugih, najpre u moralnom smislu, i što nas sprečava da posvetimo naše biće drugoj osobi (tj. predmetu ljubavi), onda je sigurno da ne možemo voleti druge ukoliko previše slepo volimo i sebe. Međutim, protiv ovakvog poimanja stvari, gde samoljublje ima istu takvu negativnu konotaciju kao i sebičnost, Erih From (nemački psihoanalitičar, sociolog i filozof) ističe jedno shvatanje po kome se sebičnost i samoljublje radikalno razlikuju i nepomorljivo suprotstavljaju jedno drugome.

Prema Fromu priroda ljubavi je takva da nju ne stvara neki predmet izvan čoveka, već ona na neki način već postoji u čoveku kao “pritajeno čovekovo svojstvo koje izvestan predmet samo aktualizuje (From, 1973).” Dakle, ljubav je neka vrsta, možemo reći, “energije” u nama, koja se, kada je podstaknuta nekim predmetom, usmerava na opštu sreću tog predmeta. Za Froma ona je “gotovost koja se može ispoljiti prema svakoj osobi i svakom predmetu, uključujući tu i nas same (From, 1973).”

Ljubav prema nekoj osobi je objektivizacija istinkih ljudskih svojstava, tako ljubav prema jednoj osobi u stvari podrazumeva ljubav prema čoveku kao takvom. Znači da ljubav prema jednoj osobi i nije ljubav ukoliko nju ne nosi ta opštost ljudskih svojstava koji potvrđuju istinsku, pravu ljubav – ljubav prema čoveku uopšte. Ono što From u krajnjoj liniji misli pod ovim jeste da ljubav uopšte (kao univerzalno čovekovo svojstvo) prethodi ljubavi prema nečemu pojedinačnom, nekoj posebnoj osobi recimo.

Na osnovu rečenog, From, u knjizi “Bekstvo od slobode” u kojoj iznosi ovu kratku analizu ljubavi i sebičnosti, zaključuje da je moje lično ja isto toliko predmet moje ljubavi koliko i bilo koja druga osoba. Jer da bih ja podržavao i potvrđivao moju sreću, odnosno da bih sebe voleo, (i ono što uz nju ide – slobodu, razvitak… itd.) ja moram posedovati spremnost i da potvrđujem tu sreću uopšte i život uošte, odnosno da volim univerzalno, pa samim time i sebe. Tako From kaže da ako čovek “može da voli samo druge, on uopšte ne može da voli (From, 1973).” Samoljublje je uslov za bilo kakvu istinsku ljubav.

Dolazimo tako do odredbe sebičnosti kao pohlepe. Pošto sebičnost ne može biti isto što i samoljublje, ostaje da sebična osoba ima neku vrstu pohlepe koja se ne može zasiti niti zadovoljiti. Tačno je, smatra From, da je sebična osoba zaokupljena samo sobom; međutim ona i pored sve pažnje koju pridaje sebi ostaje nezadovoljna i nesrećna. Nju naime pokreće strah da nije dobila dovoljno, da joj nije pruženo ono što je zaslužila, da je nečega lišena. “Ona je ispunjena velikom zavišću prema svakom ko bi mogao da ima više od nje… Smatramo da takva osoba u suštini nije sebi naklonjena, da sebe uopšte ne voli (From, 1973).”

Ako ovo deluje protivrečno to je samo prividno tako. Jer temelji sebičnosti leže upravo na tom nedostatku naklonosti prema sebi, možemo i reći na niskom karakternom samopoštovanju i samopouzdanju. Takva osoba nema unutrašnje bezbednosti, ona stalno brine za sebe, jer je nezadovoljna, jer se plaši, jer joj nedostaje istinsko čovečno svojstvo – sposobnost univerzalne ljubavi. From izvodi zaključak da sebična osoba ne može da voli ni sebe ni druge.

“Sebičnost jeste preterana kompenzacija za osnovni nedostatak samoljublja.”

(From, 1973)

Referenca: E. From, “Bekstvo od slobode”, Nolit, Beograd, 1973.

Priredio za Psihopraxis: Nikola Ačanski