Žan Pol Sartr (1905 – 1980) bio je francuski filozof i književnik, pripadnik filozofije egzistencije i egzistencijalističkog pokreta koji se ubrzano širio Evropom neposredno nakon Drugog svetskog rata. U njegova najznačajnija dela spadaju roman „Mučnina“, filozofska monografija „Biće i ništavilo“, kao i eseji „Egzistencijalizam je humanizam“ i „Šta je književnost?“.
U eseju „Šta je književnost?“ Sartr pokušava da pruži analizu književnosti i da iznese razliku koja postoji između te i drugih umetnosti. Razmatrajući najviše proznu književnost, ovaj pisac, gledajući iz perspektive egzistencijalizma i nestalnosti ljudske prirode, pokušava da osvetli te čudesne stvari koje označavamo terminima kao što su: književnost, pisac, pisanje, čitalac…
Sartrovo određenje književnosti i umetnosti temelji se na njegovom shvatanju čoveka i njegove egzistencije. Zato je, po mišljenju ovog filozofa, umetničko (književno) delo vrednije ukoliko je u njemu prisutna čovekova egzistencija. Umetnost, u tom smislu, treba da otkriva stvarnost, da razotkriva čovekovu patnju, njegovu telesnu egzistenciju, koja je uvek u nekoj (ljudskoj) situaciji.
Pisac se služi rečima, koristi jezik kao oruđe da imenuje svet i da ga iznese, pokaže… Pisac piše da bi nešto saopštio. On piše imenujući stvari, a samo imenovanje stvari menja tu stvar. Ma koliko to izgledalo nemoguće, ma koliko je ta promena sitna, ona je ipak promena, to davanje imena je neko tumačenje stvari, njihovo razumevanje i otkrivanje. Zato je po Sartru svaka književnost, htela ona to ili ne, angažovana književnost. A to je zapravo sredstvo za oslobađanje naših snaga.
Književnost, dakle, treba da bude angažovana, da ima za cilj razotkrivanje sveta rečima i podsticanje čitaoca na promenu tog sveta. Zato je bitno da pisac tačno i precizno odredi neku stvar ili neki pojam; ne treba krajnji cilj da mu bude dopadanje njegove umetnosti, njegov posao nije da se trudi da se njegove reči dopadnu, već da izazovu reakciju kod drugih, koja će dovesti do nekog delanja.
Slikarstvo, vajarstvo, muzika, pesništvo, ne pokazuju na pravi način ljudsku situaciju i čovekovu egzistenciju, već oni učestvuju u stvaranju mita o biću, koji želi čovekovu ljudsku i konkretnu socijalnu situaciju da izobliči, prikrije i zamaskira zagonetnim elementima. U tom smislu, stil u književnosti treba da prođe nezapažen, takoreći potrebno je da lepota ostane skrivena (lepota koju nosi neka knjiga recimo), da bi to delo moglo da deluje snagom uverenja.
Zato je uvek bolja ona književnost, smatra Sartr, koja želi da prenese neku poruku, prikaže neki događaj, od one koja želi da se dopadne, da se dodvori, ulepša stvarnost ili stvori neki imaginarni predmet.
Na kraju, kolika god bila moć reči, koliko god se pisac trudio da saopšti istinu i razotkrije neku stvarnost, ništa neće biti dovoljno ako se sam čitalac ne angažuje zajedno sa piscem. Čitalac je taj koji svojim čitanjem nastavlja čin pisanja. Samo u čitaocu delo nastavlja da živi i ima smisla. Nesreća u tome jeste što su čitaoci često lenji i nezainteresovani.
„Ljudi čitaju brzo, loše i sude pre nego što su shvatili.“
(Ž. P. Sartr, „Šta je književnost?“, Nolit, Beograd, 1984.)
Ljudi danas tako i žive, usudio bih se da kažem. Brzo, loše i pre nego što su shvatili (bilo šta). Danas su zato knjige zamenjene tik tokovima i snepčetovima. Čitanje je postalo stvar manjine, kao što je možda oduvek i bilo. Ali ono će preživeti, isto kao i knjiga, isto kao što je preživelo sve loše promene do sada.
Pročitajte i
